Аутор: Игор Милосављевић

Језуити званично настају 1540. године када их оснива Игнасио Лојола. Комунизам половином 19. столећа у свом манифесту комунистичке партије дефинишу Карл Маркс и Фридрих Енгелс. У више емисија на Србија Глобал и Трибал Глобал каналу последњих н неколико година говорили смо да је идејни творац нацизма и комунизма исти и да се налази у Ватикану, да су заправо то Језуити.

Игнасио Лојола

Сличног мишљења је био и српски академик Никола Милошевић који је половином 80-тих година прошлог века издао књигу под називом Језуитизам и марксизам у којој повлачи паралелу између техника владања у Језуитској држави Парагвај као и размишљањима Игнациа Лојоле са ониме што се десило у октобарској бољшевичкој револуцији, те записани изјавама Владимири Илића Лењина. Као једину разлику у једнаком терору и манипулацијама језуита и комуниста Милошевић наводи да су први то чинили наводно у име Бога, а други у име прогањања Бога.

Причу почињемо од краја другог светског рата, ево и зашто.. Више пута говорили смо у нашим емисијама да Србија никада не би пристала на комунизам 1944. године да јој он наметнут силом. И то не силом која је постојала на овим, тада југословенским просторима, јер заправо та и таква сила оличена у некаквим партизанским одредима, иако и материјално и оружано потпомогнутим од Британаца, никако не би била ни изблиза довољна за наметање комунистичке окупације Србије, већ је та сила дошла споља и то из Совјетског Савеза и звала се Црвена Армија. Рецепт тако уобичајен за језуите и комунисте, наметање некаквог новог поретка силом која долази споља и баш зато ово треба навести на почетку, јер ћемо касније доказати да се комунизам заправо темељи на идентичним основним језуитским начелима и догмама. Лојола језуитски генерал и оснивач реда и идеолог црвене револуције те оснивач бољшевичке партије Владимир Илич Лењин могли би се сврстати у ширу духовну породицу тзв. присталица елитизма, јер како то Лењин рече „класна политичка свест може раднику, бити унета само споља“. Слично је сматрао и говорио и Лојола наравно у духу наметања вере. У чему се још слажу поменута двојица, па они једнако сматрају да било који политичар који жели да освоји власт мора да се ослања на извесну хијерархијски организовану групу људи цивилне у случају Лењина или верске структуре у случају Лојоле, али није реч само о принципу организације, већ што је много важније, о организацији војног типа какве смо уосталом видели и код нациста. Лојола бивши шпански официр је припаднике свог језуитског реда често називао војницима Христа, а Лењин је у свом спису Корак напред два корака назад рекао да Пролетаријат нема другог избора у борби за власт осим организације, а какве можда најбоље говори податак да је сам Лењин благонаклоно гледао и подржавао, те оправдавао парамилитарне групе тзв. бојовнике које је предводио Стаљин уочи комунистичког преврата у Русији, а који су имали задатак да пљачкају возове и банке како би се на тај начин обезбедило додатно финансирање бољшевичке партије.

Коначно и Лојола и Лењин су се држали мотоа да циљ оправдава средство. Циљ оправдава средство, није мото који је смислио и изрекао Никола Макијавели, јер многи то или из не знања или намерно, али помешају. Макијавели је рекао да циљ одређује средство, а „Циљ оправдава средство“ је мото Језуита. И наравно, знам да рећи ће многи где то пише? Па не пише нигде, нити су када јавно то игде записали, нити изговорили Лојолини Језуити, али ако мало листате његова Духовна вежбања схватићете да Лојола позива на потпуну оданост и послушност према свештеницима, који како каже имају пуномоћје од Бога, дакле он позива на слепу оданост и послушност не према Богу него према људима. А у том смислу, у Лојолиним проповедима и записима постоји много места које указују баш на мото: Циљ оправдава средство. Можда је најрепрезентативнији пример Лојолина посланица двојици језуитских изасланика у Ирској у којој поменути каже цитираћу: „ При сваком опхођењу помоћу којег желимо неког да придобијемо за ствар божију, ваља да поступамо слично ђаволу, кад овај хоће да увуче неког доброг човека у мрежу порока, само с том разликом што ми то зарад добра чинимо“, пише Лојола и додаје као пример пословицу која каже: „ Кроз туђа врата уђи кроз своја изађи“. При томе оснивач језуита заборавља на чињеницу и то можда намерно, да онај ко на туђа врата уђе може уопште да не изађе на своја врата, јер ако се у придобијању верника служимо средствима којима се и ђаво служи како ћемо уопште разликовати анђела од ђавола.

Да циљ оправдава средство, није имао дилему ни Лењин и он то не крије, ево примера јер у писму борбеном комитету Санкт Петерсбурга одговарајући на разговоре и спорове у вези њихових функција Лењин каже: „ Не тражите никакве формалности, пљуните, Христа ради, на све шеме, пошаљите Бога ради, све функције, права и привилегије до сто ђавола. Ако треба сједините се с њим само урадите посао“. Ово „сједините се с њим“ односи се на ђавола. Колико су ово само сличне речи оним Лојолиним из посланице ирским језуитима, јер очигледно се ради о готово истом пактирању са ђаволом, ако треба, зарад остварења циља. И да додам, у једном сличном спису само мало касније, Лењин објашњава потчињеним друговима да су атентати на припаднике државне царске власти у Русији које врше бојовници бољшевичке партије неопходни зарад остварења циља. Дакле зарад циља има оправдања и за убиства, па је ли то онда Циљ оправдава средство, па јесте наравно. Али шта је циљ? Ми знамо да су декларативни циљеви комунизма успостављање бескласног, бездржавног друштва које се заснива на заједничким власништвом над средствима за производњу. С тим у вези прокламовани циљ комунистичке револуције у тзв прелазном периоду како то дефинише Маркс, односно периоду Између капитализма и комунизма јесте тзв. диктатура пролетаријата која опет како сам каже Лењин не значи ништа друго него „неограничену, ничим, никаквим законима, апсолутно никаквим правилима стешњену, непосредно на насиље ослоњену власт“. Али зар то није тиранија, поставља се логично питање? О томе говоримо у наставку…

Маркс и Лењин дакле кажу да је циљ комунистичке револуције у прелазном периоду од капитализма у комунизма заправо диктатура пролетаријата. Поставља се питање шта то заправо значи, па да чињенично анализирамо шта то подразумева. Потребно је анализирати само једну реч и то реч диктатура јер пролетаријат знамо шта значи. Диктатура, ма шта многи мислили није у основи или бар онда када је настала подразумевала ништа лоше, али како је то постала, па данас под диктатуром сматрамо тиранију? Како би сте схватили појам диктатуре у основи те како су се дешавала померања у значењу појма диктатура за тренутак причу селимо до Старог Рима, а све можда најбоље описује у свом делу Диктатура у Старом Риму Ђиљељмо Фереро у коме каже следеће: „првобитни диктатор своја овлашћења није силом узимао него их је добијао од легалних законодавних тела, па је тако воља народа била директни или индиректни извор његовог пуномоћја“. Диктатор на почетку дакле није могао мењати постојеће Законе нити располагати државном благајном, а уз то био је биран на строго ограничен период од 6 месеци, те је могао бити опозван и пре тог рока ако је посао за који је биран завршио раније. Али већ 82. године долази до огромне и далекосежне промене у диктаторским овлашћењима.

Те године је Сула постао диктатор, али је добио овлашћења да уводи нове реформе, односно у његовим рукама обрела се тако законодавна моћ, а која је према републиканском уставу могла припадати само народу. Он је померио рок трајања диктаторских овлашћења са 6 месеци на три године и тако уместо диктатора заправо постао тиранин и уследило је време тираније јер је убрзо, већ Цезар себе прогласио доживотним диктатором, а доживотна диктатура је тиранија у правом смислу те речи, што смо ми у комунистичкој Југославији, али и људи у другим комунистичким државама и доживели на својој кожи недвосмислено. Фереро да заокружимо причу, дефинише тиранина као човека који државом управља према свом нахођењу, не полажући о томе никоме рачуна и без икаквих уставних и правних ограничења. Иако је све то вероватно добро знао управо се за ту технику владања определио Лењин, што би значило да је заправо циљ комунизма онако како је дефинисан као диктатура пролетаријата представљао заправо тиранску власт Политбироа и председника односно генсека и то зато што је она успостављена насилним путем без одлуке икаквог законодавног тела, као и зато што је имала фактичку моћ да доноси и мења законе, а дужина трајања била је неограничена. Али, Лењин није био први који је тиранију из Старог Риима желео да рециклира у пракси тзв комунистичког друштва с почетка 20. столећа, јер све наведено испробали су на делу, дакле у пракси у оквиру свог експеримента још у 17 и 18 столећу језуити у Парагвају. Наиме, прошло је близу 90 година од када се у Немачкој појавила књига Рене Филип Милера Моћ и тајна језуита. Занимљиво писац ове некада врло тражене књиге је неколико страница посветио и Достојевском и његовој легенди о инквизитору у којој је Христов опонент приказан као језуита, а што према мишљењу многих па за неверовати чак и самог Милера представља суштинску истину католичког погледа на свет који најдубље изражавају језуити. У тој поменутој књизи Милер углавном описује покушај језуита да у прашумама Парагваја направе државну творевину у духу своје социјално – политичке доктрине.

По Филип Милеру цитираћу „реч је заправо о комунистичкој држави као идеалном стању коме треба тежити“, а још каже и да је та држава која је веровали или не трајала столеће ипо била опет цитираћу „држава Божја у најбољем и најплеменитијем смислу тог израза“. Филип Милер описујући како је уопште дошло до могућности стварања једне такве државе наводи да су Језуити добили дозволу од шпанског краља чија је колонија тада био Парагвај да свој експеримент изведу на Гваранима, једном племену које је живело поприлично изоловано у прашумама поменутог Парагваја. Он каже поред осталог и следеће: „ Језуити су се у придобијању урођеника користили музикалнишчу Гварана пленећи песмом њихова срца и придобијали су их тако за свој велики наум, те се држава која је настала може слободно назвати и музичка држава. У овој музичкој држави, каже Милер, владала је потпуна једнакост грађана без разлике, а зарад тога онемогућена је свака економска неравноправност. Домови Гварана који су били сви до једног једнаки нису се смели продавати, није било права наслеђивања, а главни извор националног дохотка била је тзв. њива Божја, односно земљиште које су урођеници колективно обрађивали и чији су плодови равноправно дељени становницима језуитске државе. Од тога су подмиривање и потребе социјално угрожених Гварана, старих, болесних и немоћних. Језуити су организовали и својеврсну индустријску делатност, помоћу које су подмиривали у остале потребе становништва, тако да је сваки грађанин добијао једном годишње по једно одело, а деца су ту привилегију и али два пута годишње“, саопштава нам Рене Филип Милер и наставља у сличном јеванђелском духу даље у књизи, а ја бих рекао да је све описано једноставно исувише лепо да би било истинито. Зато да чујемо и чињенице.

Како су уопште језуити добили право да оснују овакву државу. Чули смо од шпанског краља, али зашто би он тако нешто дозволио? Па ако мало истражите, постаје јасно да је шпанска круна, односно краљ тада био у огромним финансијским проблемима, па су језуити мало или мало много подмазали како би од шпанског краља добили одобрење. То је прво, друго од Гварана језуите су направиле и оружане снаге и ставиле их под команду баш том шпанском краљу који је после једне битке са португалским конквистадорима а у којој су учествовале и оружане Гваранске трупе изјавио да су они ни мање ни више предстража Шпаније.

С друге стране сами Гварани су то могли да доживе једино као ми Срби када су нам децу Османлије одводили у јаничаре, дакле као данак у крви. Треће, рад на њиви божјој ионако напоран за Гваране, није служио само задовољењу потреба њихових те старих деце и болесних, већ се одређени не мали постотак у виду пореза издвајао и за шпанског краља. Четврто, језуите су својим очигледно поданицима Гваранима забрањивали сваки контакт са странцима, те им је с тим у вези било забрањено и учење шпанског и португалског језика. Језуити су то образложити намером да Гваране цитирам „заштите од превара приликом трговине и других озбиљнијих опасности“, али то нама заправо говори да су Гаврани у погледу степена личног развоја и самосвести били на врло ниском нивоу што значи да су били више него подложни свакој врсти манипулације, а из тога следи и Пето, што сазнајемо у једној другој књизи, једнако читаној, Језуитска држава у Парагвају, Марија Фасбиндера. У тој књизи ми сазнајемо и који су метод владања користили језуите. Наиме, они су знали да Гварани дугују безусловну послушност својим поглавицама, па су своју владавину базирали на подмићивању поглавица.

Тако су поглавице и њихова родбина сваког села представљале један посебно привилигован слој и то и материјално и духовно, а што је најважније органи управе државе били су бирани из припадника тог слоја из чега закључујемо да принцип једнакости није био онако заступљен како се то наводно приказивало. Томе треба додати да су сами језуити који су живели у парагвајској држави опет чинили посебан слој по свему привилегован, јер су их опслуживали индијански дечаци, неретко и до 40 њих. Језуите су живеле у посебним домовима који су били знатно боље и богатије опремљени, имали су неограничену политичку моћ у свим областима живота, па и да примене казну јавног бичевањс за непослушне, те Фасбиндер закључује цитираћу да тзв. комунизам у језуитској држави Парагвај није важио очито за саме Језуите. Шесто, Кад још томе додате да нити један Гваран за 150 година колико је трајала језуитска држава у Парагвају није успео да постане свештеник очито да је реч била о посебној касти, а не само соју људи, јер код кастинских друштава друштвени слојеви су строго ограђени једни од других и прелазак из слоја у слој практично је немогуће, а ми овде јасно видимо на делу у парагвајској држави три касте. Седмо, како би повећали радни учинак Гварана, Језуите су ангажовале жене и децу да пријављују за неку малу корист рецимо огледалце своје мужеве и очеве. Осмо, Гварани су приступ оружју имали само приликом вежби и у случају рата, а у свим другим ситуацијама оружје су под кључем држале језуите, што би значило да су они према свом народу како су га називали Гваранима гајили изузетно неповерење, па чак и према поглавицама које су лично и контролисали.

Држава у којој се поданици третирају не као људи него као деца, односно као малолетни варвари којима је потребан тутор у виду једног привилегованог слоја, а који у својим рукама држи сву привредну, политичку и верску моћ користећи се при том методама свеопштег пријављивања, потказивамја и суровог кажњавања таква држава каква је била језуитска у Парагвају свакако није Божја, јер једноставно речено обичан човек није могао постати ништа већ остати само малтретирани радник, није могао бити свештеник јер та функција била је резервисана за језуите, а није могао постати ни поглавица јер су ту функцију по принципу наслеђивања додељивали опет јуезуити. Ако то није Божја држава каква је онда? Па препознали су је сви старији слушаоци овог мог приповедања, јер ово је била класична комунистичка држава какве смо видели касније у пракси па и на нашим просторима, рецимо СФРЈ. Такве државе засноване су на терору и манипулацији.

Спомињани већ Никола Макијавели је својевремено записао: „ има два начина борбе: законима и силом. Први је својствен људима други животињама. Међутим пошто први често није довољан, мора се прибећи другоме. Владалац зато треба да се понаша и као човек и као животиња“ или другим речима владалац који хоће да га се људи боје али да га не мрзе мора на одређени начин водити рачуна о њиховим жељама и потребама, јер како је давно речено људи брже заборављају смрт оца него губитак очевине. Али ако то не буде довољно треба прибегавати и сили, односно владалац мора игнорисати интересе сопствених поданика тамо где се они косе са његовим сопственим интересима. Ова два метода управљања могли би смо служећи се речником новијег времена назвати методама манипулације и терора.

Што се манипулативних техника тиче о њима је говорио још Аристотел па тако он каже цитираћу да „ у олигархији велику бригу треба посветити сиромашнима и поверити им оне службе које доносе материјалну корист“ , што би значило како то описује Хегел у својој филозофији историје „индивидуе идући за сопственим интересима и страстима изгарају за потребе лукавог апсолута’. Уосталом зар Гварани не изгарају за потребе језуитског управљачкој слоја, зар у СССР-у нису изгарали за потребе КП Совјетског савеза, зар у Југославији нису изгарали за потребе КПЈ и једног слоја који је уживао у отетом изобиљу. Међутим све то није било довољно да се народ Гварана, држи у покорности, да се Руси држе у покорности, да се Срби држе у Југославији у покорности, ове друге у социјалистичкој Југославији намерно не помињем јер су они навикли да буду покорни, те се на покорности и послушности и заснивало њихово битисање, дакле манипулација сама по себи није довољна па се примењивала и сила, рецимо казна јавног бичевања код Гварана или Гулази у Сибиру или Голи Оток у социјалистичкој Југославији. Чиста сила, не само што је имала намену да зада физичку бол ономе над којим се извршава, већ је имала у себи и намеру да се покаже како ће проћи свако ко се не придржава реда и поретка како га виде Језуити, односно комунисти, а што је најважније особа над којом је била примењена физичка сила, потом би била и психички малтретирања, а на крају би по правилу била и изопштавана од стране осталих што смо опет видели кроз технике комунистичког кажњавања у Гулазима или рецимо на Голом Отоку.

Дакле, једнако језуитској држави у Парагвају комбинација манипулације и терора, била је присутна у свим комунистичким државама. Зато не треба да звучи нелогично што је најватренији и најрадикалнији поборник идеје тзв. социјално политичког инжењеринга на начин парагвајских језуита био баш руски атеист и комунист Петар Ткачев, који је записао: „Народ није у стању да спаси себе, руски сељак то није у стању, па пошто се већ не може рачунати са активном улогом већине народа, револуционарна мањина мора располагати силом, влашћу и ауторитетом“ и додаје следеће: „ да би се готове идеје и готови идеали наметнули насилним путем потребан је мрак, тајна, дисциплина и организација“. По Ткачеву циљ је анархија за шта је ако је то неопходно потребно променити и саму људску природу и то по рецепту гвозденог канцелара Бизмарка гвожђем и крвљу. Ткачев још додаје да сматра да када револуционарна мањина успостави политичку власт мора успоставити монопол и на јавно информисање и пропаганду, јер само тако се може очекивати да инструмент социјално политичког инжењеринга постане довољно ефикасан.

Видимо да разлике у размишљању Између Језуита и комунисте Ткачева заправо и нема, што би значило да је за такве подухвате социјално политичког инжењеринга потпуно небитно да ли ће се спроводити у име вере у бога како су то прокламовали Језуити или у име борбе против бога како су то приказивали комунисти. У коначном Владимир Илич Лењин је у свом програмском напису Шта да се ради назвао покушај преузимања власти и терора инспирисан Ткачовљевим размишљањима ни мање ни више него величанственим додајући да је „илузорно веровати да се класна политичка борба може развити изнутра, она може радницима бити донета само споља“, што нас заправо враћа на учење Лојолиних језуита који су једнако сматрали када су 1609. године решили да споља донесу верску диктатуру Гваранима у Парагвају. Лењин још сматра у својој брошури Пролетерска револуција и ренегат Кауцки да у свакој иоле дубокој и озбиљној револуцији није уопште пресудно да ли већина становништва подржава револуционарну партију, јер део маса може ићи и против својих сопствених интереса, те 1920. даје одговор и шта чинити са њима, па каже: „револуционарно насиље се мора уоражњавати и када је реч о колебљиви непостојани елементима и из саме масе радних људи“. Да сублимирамо Лењин сматра да је већина неспособна да изнутра дође до револуционарне свести, те она мора бити донета споља, као и да се методом присиле и принуде од стране револуционарне мањине иста усмери тамо где треба, а потом се манипулацијом и терором велика већина држи у покорности од стране револуционарне мањине. Али то није све, јер Лењин још додаје да се непријатељи социјализма могу привремено лишити не само неприкосновености личности, не само слободе штампе, него и општег изборног права, како је резоновао и Плеханов док је био социјалист у тексту објављеном у Правди 1918.

Када је Стаљин присилном колективизацијом која је имала за циљ да се терором успостави потпуна контрола над најширим слојевима совјетског сељачког живља, а која је извршена пре свега чисткама завладала је широм Совјетског Савеза тзв. Тишина Мртвих о којој је говорио и Едгар Кине у својим рефлексијама на тему језуитске републике незрелих дечака у Парагвају. Совјетски Савез био је дакле један големи експеримент социјално политичког инжењеринга налик по обиму на мањи, а у суштини и методама једнаки експеримент започет 1609. године у Парагвају од стране језуита.

Када смо утврдили и аргументовано и чињенично доказали да је комунизам потпуно језуитски пројекат, а не некакав јеврејски како то говоре неупућени, индоктринирани и полуобразовани, којима то и не замерам, али замерам образованима и онима који то знају а намерно стварају смутњу и дилему, те упућују на погрешне закључке, дакле када смо утврдили да се комунизам базира на језуитским техникама владања, да је комунизам заправо опонент Христу као и Језуитизам, да заправо и комунизам и језуитизам подразумевају пактирање са ђаволом, да је комунизам наметнут свуда споља, да је силом уведен већини захваљујући милитаристичком организовању мањине, слично као што је и језуитска држава наметнута Гваранима споља, да се и Језуитизам и комунизам заснивају на терору, манипулацији, отимачини, узурпацији и монополу на средствима информисања постаје јасно оно чиме смо и почели ову причу, а то је да је Србији комунизам наметнут споља силом коју је представљала црвена армија, да су од стране комуниста учињени невиђени злочини над српским становништвом које није прихватало насилништво комуниста, али и над онима који су делимично или чак потпуно подржавали комунизам. Постаје једнако јасно да се у Србији до дана данашњег нисмо ослободили комунистичких тековина и пре свега техника владања а реч је поновићу још једном о манипулацији и терору које су главне технике и карактеристике језуитско комунистичке владавине. Овде треба додати још нешто, што је за нас данас можда и најважније, комунизам и технике владања комуниста нису од стране Ватикана и језуита смишљене да би једном нестале, тачније комунизам није смишљен да би нестао, већ да би окупирао читав свет, те ето можда разлога што су у Русији па и комунистичкој Југославији певали И Америка и Енглеска биће земља пролетерска. Ови стихови данас изложени су спрдњи, неоправдано, јер су заправо били предвиђање онога што ће се свима нама десити у 21. столећу у виду тзв. глобализма.

У Србији данас имамо јасан кастински систем карактеристичан за језуитску државу у Парагвају 17. и 18. столећа, имамо групу људи која је постављена споља и којима је све дозвољено слично језуитским свештеницима у Парагвају и која је слично тиранину Сули у Риму присвојила себи право да мења Устав и Законе и прилагођава их својим уско себичним интересима, а опет тако слично некадашњем комунистичком политбироу. За ову групу људи не важи ништа од Закона који се примењују на остале, јер је та група окупирала и корумпирала апарате присиле и принуде, те они и раде само у сопственом, не и државном интересу Србије. Та група монополизовала је сектор информисања и ставила га потпуно под своју контролу, као уосталом читав политички и привредни и културни и образовни и здравствени систем Србије. То је прва каста. Затим имамо групу људи испод њих која све то подржава зато што од тога има привремену или дуготрајну личну корист и захваљујући којој се богати путем прања пара на намештеним тендерима о којима већ и врапци на грани све знају, а слично поклонима у којима су уживали Гварани у Парагвају и за које су били спремни да потказују и своје најближе, то је друга каста. Коначно имамо огроман број људи који су израбљивани, терорисани и искоришћавани на све могуће начине као што је то био случај са народним масама у комунизму а и Гваранима у Парагвају, то је трећа потлачена каста .

Како је то могуће рећи ће неко када данас на снази није нити језуитска држава у Парагвају, а ни комунизам? Па могуће је јер данашњи тзв. глобализам представља синтезу језуитско – комунистичких достигнућа у владавини мањине над огромном већином. Примера за тако нешто има колико вам воља у данашњој Србији у којој само комунистички потомци или удбаши могу доћи у ситуацију да владају слично као и наследно владање у породицама поглавица Гварана у Парагвају у време језуитске државе. Данашњи владаоци Србије у духу су традиције својих комунистичких предака и користе идентичне технике владања, терор и манипулацију. У ово друго дакле манипулацију у последњих 20 година спада и свако мало спомињање Бога, у кога заправо не верују, јер да верују не би вукли потезе који су у директној супротности са Божјим законима, а опет у духу Језуитског оправдање да се све чини зарад и у корист Бога, иако је јасно да је баш супротно. И да до краја разоткрије о и банализујемо ствари, унификација градова у Србији, светлосне и музичке фонтане и кружне раскрснице тако су карактеристичне за Језуитску државу у којој су сви Гварани имали исте домове и тако карактеристично за условно речено златно време комунистичке градње када су све зграде у свим градовима личиле једна на другу. Коначно поплочавање и бетонирање тргова и улица у Србији са чупањем прастарог дрвећа, а са све унфицираним порукама које би требало да пошаљу поруку да се све ради у корист и на корист народа и које гласе: Зато што волим Крушевац, Краљево, Крагујевац, Ваљево, Смедерево, Лесковац, Београд, Нови Сад безмало подсећа на златно време рајха у Немачкој…