Иако се 476. година званично узима као крај Римског царства, његова суштина и моћ наставили су да живе кроз институцију Папства и титулу Pontifex Maximus. Ова стара римска титула, која означава „врховног путодавца“, представља кључну симболичку везу између античких императора и данашњих римских понтифика: ПАПА. Након пресељења престонице на Исток, римски свештенички кругови су развили идеју да јединство империје мора почивати на духовном лидеру, а не на подељеним владарима. Назив „Византија“ је касније вештачки креиран како би се Цариграду одузео римски легитимитет и то наслеђе преусмерило ка Ватикану. Кроз крунисање Карла Великог и Отона I, Папе су створиле „Свето римско царство“ као сопствени пројекат обнове глобалне власти. Овај концепт је омогућио Римској цркви да задржи примат над германским владарима, тврдећи да једино она може доделити царско достојанство. Тек падом Цариграда 1453. године, папство је коначно одахнуло и потпуно учврстило своје право на наслеђе старог Рима. Иако је Наполеон у 19. веку војно укинуо форму тог царства, титула понтифекса и папске претензије су опстале до данашњих дана. Римско царство, дакле, никада није заиста нестало, већ је само променило свој облик, чувајући идеју о глобалној доминацији кроз векове.