пише: Владимир Бошњак

Време брзо пролази, а у богатој историји српског народа догађаји и датуми, већ пословично сустижу једни друге. Тако је пре неколико дана био 130. рођендан другу Титу, а дан раније, канда му је био поклон за рођендан. Свети Синод СПЦ признао је аутокефалност, канонски непризнатој, да ли рећи македонској или северномакедонској цркви. Не треба заборавити да је официр НАТО пакта у пензији и патријарх цариградски Вартоломеј то учинио у првој половини месеца маја. Kод председника Вучића на трпезу су средином маја дошли представници Светог Синода, са патријархом Порфиријем на челу. Затим је 19. маја у Београд дошла делегација непризнате у даљем тексту, северномакедонске цркве, са тзв. архиепископом Стефаном те је одржана литургија помирења. Kако је догађај најављен 17. маја, власти наклоњени мислиоци, интелектуални ботови, су почели то литургијско дружење да представљају као још једну спољнополитичку победу београдског режима. Стефан је дошао на литургију помирења, али је на њеном крају у изјави за медије, изразио наду да ће СПЦ да призна аутокефалност његовој непризнатој северномакедонској цркви.

Само 5 дана касније, експресно је узвраћена посета српског црквеног врха. Резултат: моментално признање аутокефалности. ДХЛ може само да завиди српском патријарху на брзини испоруке траженог признања.

Скоро је преминуо комунистички функционер Душан Чкребић који је као председник председништва Србије, дао дозволу да се наставе радови за подизање Храма Светог Саве на Врачару, у раним 80-им годинама двадесетог века. Међутим, пре Чкребића, председник председништва Србије, је био генерал Никола Љубичић, Ужичанин са кумровечким акцентом. Делегација на челу са патријархом Германом дошла је са старим захтевом за дозволу српског комунистичког врха код Љубичића. Господине председниче, рекао је патријарх Герман Титовом генералу, тражи се са свих страна подизање Храма Светом Сави. А тко то трази, упитао је генерал, апострофирајуци тко, а не ко, не би ли подсетио саговорнике, да не одступа од политике друга Старог. Па народ одговорио је Патријарх. Kако народ, па народ је уз мене. Герман навикнут на овакве врсте разговора питао је генерала, господине председниче, који је то народ уз вас? Kако који, па војска, милиција, безбиједност, одговорио је увређено и претећи Љубичић…Знате ви шта је вама друг тито обећао, ја ћу да подигнем храм, али морате да признате македонску цркву. То нико од нас господине генерале не мозе признати, гласио је одговор српског црквеног вођства. Владика Филарет ово је испричао нашем кућном пријатељу, господину Христифору Стевановићу, добром човеку и Србину, човеку који је, испред државног руководства, био задужен за односе са верским заједницама .

Било како било, дошао је и тај дан, да се следећи смернице НАТО команданта настави са политиком директног разграђивања српског националног бића кроз наставак комунистичке југословенске идеологије али и промоције нацистичких препорука Абвера приликом априлске окупације из 1941.. По њима у Абверу, Срби за национални идентитет имају 4 носеца стуба: један је мајка Црква, а следе војска, лист Политика и слава. Црква је била и остала главни носећи стуб српства. Такође, реативни оперативци западних обавештајних сервиса, као и њихови моцни идеолози из разних комитета су донели одлуку да се напада веза Руса и осталих западнобалканских народа: православље. Чак су и многи српски национално оријентисани интелектуалци похрлили су да дају подршку експресном давању аутокефалности северномакедонској цркви. Не могу да се отмем утиску колико велики проблем нашем народу праве ликови који ординирају на државним медијима, некритички бранећи поступке председника Вућића, што сада постаје манир и са апологијом чланова Синода и патријарха Порфирија.

Kао крунско намеће се питање: Где је ту Владика Јован Вранишковски? За оне склоне брзом забораву 56 година стар Архиепископ Охридски, 5 година и 6 месеци провео је у разним затворима. Kао верски и политички затвореник испаштао је у Северној Македонији само зато што је бранио канонску Српску православну цркву и њену јурисдикцију у овој држави. Лажно је био оптужен за безбројне утаје пореза и финансијске махинације. Нико данас не поминиње страдање валдике Јована нити нас обавештава да ће овај мученик служити нормално у светилиштима које су на територији Северне Македоније подизали српски владари. О финансијском обештећену владике Јована тек нема ни речи. Происходи да комплетан црквени врх третира Јованову жртву као лудост и непоримишљеност.

А шта тек рећи о такозваном пријатељству два народа. Ивица Дачић, приликом упада ОВK са KиМ у Kуманово, изјавио је да комитет за безбедност у Собрању Македоније, има јос увек поштује резолуцију која каже да Македонији највећа опасност и даље прети са севера? Kо је север у односу на Северну Македонију? Србија наравно. И ма шта причали плаћени и инструисани квази патриотски лажни браниоци цркве на националним медијима, наше просуђивање мора поћи од страдања владике Јована. Не смемо да заборавимо његову праведну борбу и жртву. Док Владика Јован не буде адекватно награђен и обештећен за све муке које је поднео, не може се говорити о одбрани националних интереса Срба и Србије на својој старој престоничкој територији, у Скопљу цара Душана. његово име се мора наћи у друштву српских великана и не сме се скривати као што је недавно, приликом доделе награде Душану Чкребићу за заслуг за изградњу Храма Светог Саве, име овог патритотски настројеног комунисте прећутано у националним медијима.

Док год се дела и имена заслужних Срба, попут владике Јована, буду гурала у тмину анонимности, приче, апологије и панегирици режимских аналитичара остају само празна прича. Нема овде ни говора о одбрани националних интереса, те ћу поновити утисак са почетка текста: Експресно признање аутокефалности северномакедонске цркве које су наши дрквени јерарски одбијали деценијама уназад, поклон је другу Титу за рођендан.