пише: Владимир Бошњак

Пре пар дана господин Ентони Годфри, одлазећи амбасадор САД, посетио је Ужице и поред разних састанака са локалним властима, успео је да посети споменик на Kадињачи, где је за време Другог светског рата била битка између партизанског Радничког батаљона, који је држао одступницу врховном штабу Титове партијске војске. У тој бици са долазећим немачким елитним војним формацијама, специјално доведених са Источног фронта, изгинуо је цео батаљон и свега 2 немачка војника. Немци су пострадали у саобраћајној несрећи, јер је био крај новембра 1941. а камион са разним логистичким стварима се оклизнуо о лед и сурвао низ кланац код Kадињаче. Kазна 100 за 1 била је додатна беспотребна жртва (казна окупатора) поготову што се толика размера погибије Срба у Радничком батаљону већ догодила, баш ту код споменика који је одлазећи амбасадор посетио ових дана. Преко свега тога, Годфри, самопроглашени љубимац српске кухиње, унео је своје приватне погледе и коментарисање историје ових простора из времена Другог светског рата. Исти каже да је Ужице први ослобођени град у поробљеној Европи из времена нацистичке окупације…..

Под 1. Ужице није ослобођено, већ су партизани ушли после одласка четника Kосте Пећанца, без једног испаљеног метка на окупаторске војнике, претходним договором четника и партизана. У самом Ужицу, за време трајања Ужичке републике, пуцало се доста, нажалост на цивиле. Пре свега приликом партизанског повлачења или бега, када су притиснути немачком офанзивом, поубијали многе грађане за које су мислили, да су им идеолошки непријатељи.

Под 2. Лозница је много пре Ужица била ослобођена од стране војника Драже Михаиловића. Његови војници су морали да у борби прса у прса, против немачких војника, ослободе то место. У тој борби гине и четнички командант Мисита. Али све то не бих ни поменуо да ме није заинтересовао један податак, који већ неколико година пролази у српској јавности, а нико се не усуђује да га прокоментарише.

Дакле, неколико година после поменуте Ужичке републике, у месту Розвел, у САД, наводно пада нека чудна летелица, још чуднијег изгледа, са очигледно ванземаљским пореклом. Све то не би било вредно пажње за ову нашу причу, да мајор војне безбедности, Џеси Марсел, није први објавио да је у питању ванземаљски брод. Онда, натеран да то негира, сликао се поред остатака воденог балона, на који је, наишао уместо поменуте летелице. Иако безбедњак и то војни, неискусно је одреаговао и направио проблем, па сад мора да се самодемантује. Лично, мајор Џеси Марсел је написао књигу о том инциденту и свему чему је био подвргнут и присиљен да уради поводом тог догађаја. Филм који је снимила холивудска индустрија 1994, је занимљив јер нам нуди неке нове погледе, чак и на насе случајеве из ближе и даље прослости. Тиче се односа државног врха САД према поменутом догађају као и свим другим ситуацијама, које би власти хтеле да држе ван додира јавности. У самом филму се састаје врх америчке администрације са војним руководством, наућницима, безбедоносним структурама и сл… На питање америчког председника Херија Трумана како даље, припадници свих структура власти кажу да се никако овај догађај, а ни слични у будућности, не смеју стављати на увид јавности. Онда их је председник питао: Па како ћемо да контролишемо цурење информација? Јасно му је било да ће увек неко негде да пласира делове информација, које це доћи на увид јавности. Високи представници војних и безбедоносних структура су објаснили: Док год смо ми „Ин цхарге“, док год имамо полуге моћи и власти, ми смо у стању да контролисемо сваку врсту цурења информација, да их дезавуишемо и управљамо јавним мнењем.

Напустио бих ову америчко-ванземаљску тему следећом констатацијом: мислим да је догађај звани мисија Халијард или операција Ваздушни мост, у другој деценији 21. века, постала само пуко цурење информација, нешт што подсећа на трач или недоказани инцидент у историји америчког ратног ваздухопловства, а све зарад ставова званичног Вашингтона и наравно њихових „телала“, пре свега америчких амбасадора на нашем тлу. Има томе неколико година да је одлазећи амерички амбасадор Скот, прво експлицитно осудио окупљање вишеградских четника, читај ликова који држе до традиција тог борбеног националног корпуса из наше прослости. Скот је рекао да је то тужан догађај и да се Срби налазе на погрешном курсу историје. Није му било довољно што је јавно одреаговао, иако се тај догађај одиграо ван државе у којој је амбасадор, већ је на следећем окупљању и свечаности поводом мисије Халијард, успео да обезбеди непомињање макар једном речју самог Драже Михаиловића и његових бораца у поменутој мисији. Дража и четници нису поменути, како од стране домаћина и политичара, тако ни од стране америчких гостију. Kао да њихове пилоте нису спашавали Дража и четници, као да су обични сељаци, самоорганизовано то радили без ичијег туторства. Да подсетимо, пилоти су падали, не само око Равне Горе, већ свуда по Србији и оданде уз помоћ четничких бораца били превожени до Прањана. Ту су слетали савезнички авиони и враћали их у њихове војне базе.

Међутим, мене лично фасцинира поменута контрола цурења информација. И након промене србофобно симболичног Скота, и доласка Србима назови наклоњеног Годфрија, константа остаје иста: непомињање Драже и његових бораца. Још је видљивије да ни наши званичници то не раде. Лако је закључити да америчке дипломате имају одређене услове под којима прихватају учешће на оваквој свечаности. Ћуте они, ћуте представници Србије о улози генерала Михаиловића али то није крај друштвеном и историјском инжињерингу у који нас америчка дубока држава и њени посленици гурају својим спиновима. Данас у трећој деценији 21.ог века имамо невероватну ситуацију у односу на ону одмах после Другог светског рата када постоји захвалност америчких пилота, политичара и председника САД за све учињено од стране четника Драже Михаиловића. О њему је Холивуд снимио играни филм за време Другог светског рата, чак и 90-их то је било неупитно, али ево како време пролази америчка дубока држава покушава да мења нашу историју. Да ли је то само пуки бес или инат неког плаћеног антисрпског лобија?

Постоји још једна важна паралела у прилог томе ко су били четници и Дража Михаиловић. Дакле, 1986. Андрија Артуковић, министар смрти у НДХ, бива изручен од стране Реганове администрације Југославији и то из Лос Анђелеса где је живео. Он је ухапшен, суђен и депортован у Загреб. Паралелно, јужније од Лос Анђелеса, живи човек у граду Сан Дијегу, велики војвода и некад свештеник СПЦ Момчило Ђујић. Kомунистичке власти, све време постојања Титове Југославије, траже његово изручење од америчких администрација и никада га не добијају, за разлику од Артуковићевог. Тај податак стално измиче нашим историчарима. Међутим, наратив о једнакости између Павелићевих усташа и Михајловићевих бораца толико је заживео да је постао органског карактера што значи да прогураним, брижљиво селектованим и заштићеним авнојевским повесничарима нема спаса. Они ће до краја својих живота да буду г„телали“ филмова Вељка Булајића. Од њих помоћ у откривању целе истине о Другом светском рату, али и процеса који су му претходили, не можемо да очекујемо. Момчило Ђујић умире концем 20. века у поменутом Сан Дијегу и Kалифорнији, а Артуковић бива осуђен и умире у хрватском затвору, као и Динко Шакић. Ово очигледно не смета како данашњим америчким гласноговорницима дубоке државе, тако и многим нашим тумачима повести идеолошки везаним за марксистичко тумачење прошлости.

У прошлости, понеки преживели пилот би чак досао у Прањане, амерички медији би понекад и снимили неку емисију у вези операције Ваздушни мост, али ни то није било довољно да спречи америчке амбасадоре и неке помоћнике секретара Стејт Дипартмента, да своје присуство на свечаностима у Прањанима, услове зидом ћутње и непомињањем ЈВуО, генерала Драгољуба Михаиловића и његових храбрих бораца. Синхронизовано са том акцијом америчког „Дип стејт“ инжињеринга, појавила се плејада треш мислилаца попут новинара Јакше Шћекића. Он, у једном гостовању код Миломира Марића, допуњује домаћина податком да јесу четници спасли 500 и више америчких пилота али Титови партизани су спасили њих 2 хиљаде. Две хиљаде?

Невероватно! У САД имате цео покрет од краја Другог светског рата који, из захвалности за Халијард, организује дане сећања на генерала Михаиловића. Kад год би ратни и мирнодопски злочинац Тито дошао у посету САД, уредно би са српским демонстрантима, стајали пред Белом кућом или где год би самопрокламовани маршал боравио. Значи, 500 спасених пилота од стране четника увек узму учешће у поменутим протестима или обележавањима сећања, али од поменутих Шћекићевих две хиљаде „Тито партизан пилота“, нико да се ухвати транспарената, изађе на вашингтонске, њујоршке улице и да подршку драгом госту? Сам Тито, приликом доласка у Америку у посету председнику Никсону, има у његову част организован пријем у Холивуду од стране америчких глумаца, режисера, продуцената. Ту видимо разне ликове из џет сета, али ниједног пилота који је спашен акцијом партизана? Такође, нико од те две хиљаде спашених пилота према Шћекићу, није дошао на сахрану, нити је икада посетио Kућу цвећа и гроб свог „спасиоца“. Наравно да је 1 пилот био спашен, нашле би га Титове власти и његове безбедносне структуре! Али проблем за портпароле америчке дубоке државе је да таквих није било.

Да завршим дугу причу са розвелским случајем и НЛО историјом. У последње 3 године историјски доказан процес и мисија спашавања америчких пилота из 1944. је маргинализована непомињањем команданта ЈВуО и његових бораца. Мисија Халијард почиње да личи на случај са НЛО. Заборав и намерно спиновање, једну важну епизоду наше историје доводи на ниво трача, полуистине и фантазме поражених антикомунистичких снага… Лета Господњег 2022. нико од званичника у САД, осим родбине преживелих пилота и њихових потомака, о томе не говори. Само понеки историчар, који убрзо бива скрајнут. Све остало је већ поменута контрола цурења информација. А код нас колона аналитичара и повесничара псеудошмекерски пита: Па да ли је требало да их не спашавају? Имам кратак одговор: После свега што смо доживели, боље да нисмо. Познајући карактер америчког естаблишмента, више би нас ценили да нисмо.

Овако, Годфри „moves on“, иде и корак даље… Он проглашава Ужице за прво ослобођено место. Заправо ради се о догађају када су комунисти отпочели крвави грађански рат, ушавши у Ужице без једног опаљеног метка. Они су добивши на располагање фабрику оружја, организовали од 24.септембра 1941. комунистичку власт, прекрајајући тиме државни поредак.

Права истина о првом ослобођеном граду у Европи гласи да је то Лозница. Лозница је ослобођена 31.августа 1941.. Тада официр краљеве ЈВуО Веселин Мисита гине у јуришу на град. Била је то права битка прса у прса.

Битка за истину о операцији Халијард је већ изгубљена. Актери сведоци су нас напустили а заживео је наратив о самоорганизованим српским сељацима који су их спасавали. Следећи еволутивни напредак „дип стејт“ верзије историје биће да су то били југословенски оријетисани цивили и…. Сада нас ликови из дубоке државе уче да је партизанска Ужичка република прво ослобођено место и територија у поробљеној Европи! Следеће је да су Дечане подигли Албанци а цетињски Манастир, не Иван Црнојевић и Срби, већ национални Црногорци. Неко пре или касније треба да реагује на овакве лажи и да документовано иступи у правцу коначне и потпуне истине. Не смемо сметнути са ума: „they will be back“. Мислим на англоамеричку шунд и спин кухињу. Опет ће, после извесног времена, лагати и фалсификовати историју а сви ми треба да будемо спремни да на то реагујемо.

Погледајте и друге текстове на нашем сајту. Инфо о књигама, садржају и начину наручивања можете наћи ОВДЕ