Пише: Игор Милосављевић

Хрватска православна црква, на први поглед звучи парадоксално или као оксиморон, али све је врло истинито, иако заиста крајње невероватно, јер полазећи од себе могу да кажем да сам чуо и да знам, за Србе католике, пример је рецимо, Иво Андрић, а чак знам неке Србе католике у данашње време, не лично, већ преко друштвених мрежа, али никада нисам чуо, а још мање упознао Хрвата православца. Ако неко неког таквог зна нека ми особу представи баш бих волео да је упознам. Шалу на страну иако заиста све звучи пресмешно, оно што ни мало није смешно јесте да после скоро 8 деценија када је 1942. основана у време НДХ за ХПЦ данас се изгледа поново појавила потреба или наређење, свеједно је у коначном, јер појавила се поново као идеја ХПЦ. Потврда тога су билборди који су 27. августа осванули широм Хрватске а у вези предстојећег пописа.

Одакле уопште идеја и шта се заправо “ваља” иза пројекта ХПЦ? Да би смо дошли до одговора на ово питањеу морамо се вратити у време НДХ. Наравно да је ХПЦ део исте матрице о расрбљавању, део приче о решавању питања Срба јер се закључило да неће бити довољно да се 1/3 Срба побије, 1/3 протера а 1/3 покатоличи. Закључило се да тиме неће бити истребљени Срби будући да су они масовно почели да се прикључују четницима и покрету отпора. Следеће питање које се намеће само по себи јесте, зашто се данас у Хрватској појављује истоветна потреба оној из НДХ, али не само у Хрватској данас већ исту матрицу препознајемо у деловању дела Црногорске власти оличене у Милу Ђукановићу, Она је последњих година предузимала идентичне методе и акције усвојивши најпре онај фамозни Закон о верским заједницама, што је опет довело до протеста широм Црне Горе, па онда до литија, па парламентарних избора, после којих је исти измењен. Намера је била не само да се Законом о верским заједницама отме на превару имовина СПЦ о чему се највише некако говорило и извештавало у Србији, већ што је много важније отцепљивање црногорско – приморске епархије односно митрополије и њено одвајање од тела СПЦ. Како би све било јасније намеће се потреба одговора на питање које се тиче разлике између народа и нација, односно основног проблема који неки имају са Србима, јер нација, у Европи има колико хоћете, али народа има свега пар, а у тих пар народа су Срби. Да пробам да се сетим народа у Европи, дакле постоје Германи, мада би се и о томе дало много дискутовати али иако јесте место није време сада за то, даље постоје Латини, Французи, Срби и то би било то, ако сам неки народ заборавио у брзини не замерите, можда сам и намерно.

Где је сад у свему “квака”, па у томе што нације можете формирати очас посла једним пројектом, било их је током историје колико хоћете, ево примера: Аустроугарски пројекат стварања Албанске нације о чему је докторску дисертацију урадила Теодора Толева, па онда Руски пројекат стварања Велике Бугарске и бугарске нације што је у коначном на Берлинском конгресу резултирало одвајањем највећег дела Шоплука и Срба који су живели на простору све до Софије па и даље 50 километара источно до реке Искар где је била и граница слава и њиховим насилним претварањем у Бугаре, па онда језуитско комунистички пројекат стварања македонске нације после другог светског рата, па измишљање Бошњачке нације итд. Само на неколико примера видели сте да када нека од сила има стратешки или политички или верски интерес једноставно огради једну површину и каже: овде живи та и та нација и крај. Тако се рецимо Америчка нација састоји од припадника много народа, па и Срба, али су сви они Американци, односно чине Америчку нацију, као што није спорно да постоје Немачка и Аустријска држава односно нација, али је свима јасно да је реч о истом германском народу из истог германског корена. Дакле, није проблем створити нацију, али јесте народ, тачније са народом је проблем, јер не можете, тек тако, изсмислити народ мада је било и таквих, али у коначном неуспешних покушаја. И ту долазимо до главне тезе због које заправо смета СПЦ у пројектима у којима се од Срба отима земља на којој они одувек живе, а исти се оретварају у неке измишљене нације. СПЦ заправо својим постојањем и организацијом подсећа да је један народ, Срби, живео на простору на коме су данас епархије односно митрополије СПЦ, тај народ је државотворан, па тако СПЦ и њена епархија Загребачко љубљанска, па и далматинска, а и друге, да не набрајам сада, подсећају рецимо да су до доласка Туђмана на власт Срби били конститутивни народ у Хрватској, када су избачени из Устава нове државе Хрватске и почео је рат. СПЦ је очигледно и данас проблем у Хрватској, али видимо и за део власти у Црној Гори, а да је то баш тако, да је СПЦ највећи проблем у заправо расрбљавању, односно у стварању неких нових нација од Срба и цепкању наших вековних простора можда најбоље говори изјава генерала Френклина Бен Хоџиса некадашњег главнокомандујућег америчких копнених снага у Европи који је рекао у интервјуу за Глас Америке 29. децембра 2019. следеће: За НАТО је СПЦ главна претња за довршавање посла на Балкану”.

Реченица толико слична оној коју је Анте Павелић изговорио у НДХ рекавши да у Хрватској заправо “никоме не смета православље већ СПЦ”. С поменутом изјавом генерала Хоџиса у вези, те имајући у виду да је Црна Гора члан НАТО, можда никога и не треба да чуди што се председник Црне Горе и понашао, а и данас се понаша у складу са Хоџисовом констатацијом, те покушава да уклони или макар умањи претњу за НАТО, али што се тиче Црне Горе и СПЦ јасно је да ће у пракси то ићи тешко или готово никако, јер тамо се и они који се изјашњавају као Црногорци гнушају уопште идеје о формирању некакве канонски непризнате Црногорске православне цркве на челу са крајње проблематичним Мирашом Дедејићем, опет тако слично чињеници да су једнако били проблематични и челници некадашње ХПЦ у Хрватској 1942.

Доћи ћемо и до тога, али кренимо редом, како се уопште и ко долази, те зашто, на идеју о стварању ХПЦ. Реч је заправо о времену када се почињу развијати нове идеје о Хрватима као народу, као и тежње ка стварању националне државе хрватског народа, коју као што је познато, они нису имали до двадесетог столећа. У том смислу говоримо, пре свега, о Еугену Кватернику који се и према историјским изворима сматра за идеолога ХПЦ и творца тзв. „Хрвата православне вјере“. Он је између осталог, познат по својој улози у стварању хрватске странке права и усташке идеологије унутар ње заједно са Антом Старчевићем, на чијим се темељима, који су засновани на мржњи према Србима заснивала каснија политичка и ратна делатност, односно недела Анте Павелића. Како то у свом докторском раду на Богословском факултету 2012 године објашњава Борис Миленковић, Кватерник је у својим разноврсним активностима тражио начин да се његов народ ослободи стране власти и оствари политичку самосталност. Основна препрека у његовим плановима са којима се суочио јесте малобројност његовог народа. Друга препрека је свакако била римокатоличка црква која је била против осамостаљивања Хрвата, што је било и разумљиво, јер је била под директним утицајем Хабзбурговаца, и то је на крају и покренуло самог Кватерника да подршку за своје идеје тражи на другој страни, међу Србима, који су живели у Војној крајини, јер је то било, уједно, и једино могуће решење. За очекивати је било да ће Кватерник у Србима тражити савезнике и да ће истицати заједничке интересе, али он је у својим настојањима одлучио да оде корак даље и тиме је утро пут терминологији којом се и у данашње вријеме служе идеолози политике ширења хрватских утицаја у региону, а по њој сви Срби православне вере који су тада живели на просторима који су или измешани са Хрватима, или су представљали део њихове интересне сфере нису Срби, већ Хрвати православне вере! Овде је битно напоменути да Др Ђоко Слијепчевић у свом делу Историја СПЦ наводи податке Синода СПЦ према којима је на простору проглашене НДХ живело близу 2,5 милиона православних верника. Сви догађаји који су претходили оснивању ХПЦ, а који су производ акција успостављене власти НДХ према Србима, садржавали су све саме законе разноврсних забрана и укидања права Србима. Међу прве донете законе спадају забрана о укидању ћириличног писма и законска одредба о прелазу с једне вере на другу, које су показале какав је правац који је задат новој држави. Остали закони уперени против Срба су донети касније, као и одлука о оснивању ХПЦ која је према њиховим релима требала да буде на корист православног живља, а колико је то требало бити на корист Србима можда најбоље описују речи кардинала Тисерана који је рекао иронично “да су Немци признали ХПЦ када су побили све свјећенике и када је нестало 350.000 Срба, као и да је ХПЦ настала вољом поглавника, те би његовом вољом могла бити и укинута”. Дакле не само да је пројекат ХПЦ био нонсенс, него је је био и потпуно контрадикторан сам себи, јер Усташки врхови нису крили да не подносе српско православље као ни православље уопште. Павелић каже у Сабору:

“У Хрватској нема места за српско православље, али ни за грчко, нема и неће га бит никада”. Ускоро ипак иза ове тврдње Павелић 3. априла 1942. издаје законску одредбу о “Оснутку хрватске православне цркве” која је истог дана ступила на снагу, међутим православци су у огромној већини, да не кажем скоро сви, схватили ту превару и нису јој се приближили. Иако су теорије о идејним творцима ХПЦ посебно после Другог рата биле разноврсне , а пре свега нагињале теорији да је идеја о ХПЦ зачета у нацистичком Немачкој, чињенице које сам до сада изложио говоре против те тезе. Ако се томе дода и чињеница коју у свом научном раду 2017. а на основу увида у немачке ратне архиве наводи Александар Стојановић долазимо до закључка да су заправо историчари који су тврдили да је немачки гестапо осмислио идеју о ХПЦ, а пре свега је реч о историчарима који су вероватно имали и директиву од комунистичких власти да ту тезу заступају зарад измирења Срба и Хрвата, дакле да сви они заједно греше, јер из Немачких дописа који стоје у ратним архивама саѕнајемо да је Зигфрид Каше, иначе истакнути нациста, припадник СА и ратни ветеран, који је био и дипломатски представник Рајха у НДХ и који је био изузетно близак са Павелићем и снажно подржавао усташки покрет, а према сачуваним документима немачког Министарства спољних послова први пут сазнао за намере хрватског руководства о оснивању ХПЦ почетком фебруара 1942. године и о томе известио Берлин. Ово је, рекох већ и поновићу и најубедљивији контрааргумент тези да су ХПЦ створиле немачке обавештајне службе.

Основни проблем ХПЦ је био у недостатку како православне пастве која би се осећала национално Хрватима, тако и самих свештеника који би стали уз Павелићеву политику и понашали се као да се годину дана раније није ништа дешавало. Пошто тај проблем није био нешто што се може решити брзо, задовољили су се са неколицином сумњивих лица наводно православне вере међу којима је заузео прво место рашчињени свештеник Василије Шурлан, који су се окупили и уз инструкције власти основали прву црквену општину за чије су се оснивање са молбом формално обратили лично Анти Павелићу, од кога су и добили одобрење за оснивање. Прву службу у храму Преображења Господњег који су узурпирале усташке власти када су протерали канонског епископа и свештенство, служио је сам Шурлан уз саслужење тројице емигрантских руских свештеника из Руске Заграничне Цркве који су пришли Павелићевој творевини. Пошто је од епископа са простора које су контролисале усташке власти, једино епископ СПЦ зворничко-тузлански Нектарије остао жив и способан за службу, на њега је вршен највећи притисак од стране НДХ, али наравно безуспешно. Иста ситуација је била и са свештеницима. Након тога су усташке власти дефинитивно одлучиле да ће саговорнике у својој идеји тражити искључиво у крилу руске заграничне јерархије, од којих су неки свештеници већ својим присуством приликом организовања црквене општине показали одређену наклоност према том пројекту, а са друге стране усташке власти су рачунале и да ће сам притисак далеко лакше вршити на чланове њихове јерархије него на чланове српске јерархије чију су одлучност имали прилику видети на делу приликом прогона само годину дана раније, када епископи и свештеници нису хтели да напусте свој народ не жалећи ни свој живот а који су већина завршили мученички. У том сегменту њиховог организовања као кључна личност јавља се Милош Обркнежевић, који је остварио први контакт са архиепископом јекатеринославским и новомосковским руске заграничне цркве Гермогеном и коме је у име Анте Павелића понудио место митрополита загребачког и патријарха ХПЦ. Гермоген је наводно првенствено одбио, али је на крају ипак прихватио овакву нечасну понуду.

Комплетна ситуација у време деловања архиепископа Гермогена на територији коју су контролисале усташке власти била је прожета неморалностима и ситуацијама без смисла. Иако се оснивање једне овакве организације и довођење Гермогена на чело исте десило средином 1942. године, прогони, масовна убиства и злочини нису престали дођираја рата, док је истовремено Гермоген у својим „пастирским“ посланицама позивао православни српски народ на оданост новоустановљеној држави. Можда апсурдност саме ситуације описује и чињеница да је иста власт која је основала ХПЦ у исто време основала и одржавала читаво време рата активним и „уред за рушење православних цркава“, чије је деловање довело до нестанка стотина православних храмова, од којих многи ни данас нису обновљени. Многи храмови су били претворени у католичке цркве и то у местима у којима је било веома мало или готово нимало римокатоличких домаћинстава. Очигледно је да је историјска епизода са стварањем тзв.хрватске православне цркве била само део злочиначког политичког плана у којем је циљ био уклањање СПЦ као и српског народа са територије НДХ.

Будући да је готово сигурно да је план организовања ХПЦ постојао у идеологији Старчевића, Кватерника и касније Павелића, као својеврсни помоћни план у случају да њихова методологија убијања, протеривања и покрштавања не постигне жељене резултате, јасно је било да нису могли рачунати на подршку самих Срба у послу организовања нове јерархије. Како у свом научном раду на правоскавном богословском факултету пише Борис Милинковић 2012. постоје наводни подаци који осим Петра Лазића, Милоша Обркнежевића и осталих сумњивих ликова, наводе и неке свештенике који су службовали на одређеним парохијама под јурисдикцијом Српске Православне Цркве пре избијања рата, те се њихова имена налазе наводно и на платним списковима министарства и постављењима на парохије, као и одређеним одликовањима и у време владавине НДХ. Посебно је интересантно је што се игнорише чињеница да су многи од тих свештеника већ неколико година раније били побијени, као што је рецимо случај са јеромонахом Севастијаном Јовићем за кога се зна да је убијен од усташа 1941. а спомиње се 1943. као свештеник ХПЦ, док постоје и случајеви да су неки од њих наводно служили у парохијама чију су територију контролисали припадници Динарске четничке дивизије под командом војводе Момчила Ђујића, те је немогуће да су били у јединству са неканонском јерархијом из Загреба.

Сама идеологија и прича о православним
Хрватима је пала у воду и сама је себе угушила искључиво због непостојања православних Хрвата што је опет натерало челнике НДХ да упоредо са покушајем стварања јерархије морају стварати и историју, односно да доказују уопште постојање хрватског народа на територијама којом су управљали као и припадност тог народа православној цркви. Прихватили су се за њих најједноставније методе, све православне Србе на том простору су прогласили Хрватима као што су патентирали Старчевић и Кватерник. Анте Старчевић је рецимо ради доказивања чистоће хрватског порекла прогласио своју мајку Српкињу, православном Хрватицом. Управо примером „оца домовине“, Хрвати су развили своју обрнуту логику по којој Срби који живе на одређеном простору вековима нису Срби само зато што они тврде да су то хрватски простори и ниједну другу чињеницу не износе у корист своје тврдње. Да је та логика присутна и данас говори нам пример Николе Тесле, јер у коначном за Хрвате постаје небитно како се ко сам изјашњава, већ шта они мисле о томе, иако се то коси са здравом логиком, јер разумљиво би било да су простори на коме један народ живи вековима, да не кажем од када је света и века, простор тога народа, односно српског, али када тај народ лажно назовемо другим именом, као што су то учиниле усташе, назвавши српски народ православним Хрватима, не добијамо само тај народ већ и њихову територију. То су добро знали усташки поглавари, па су вероватно зато упоредо са затирањем народа и њихове Цркве, затирали и основне елементе њихове државности, прво језик и писмо а након тога и саме називе мјеста гдје су живјели, претваравши их у хрватске називе.

Зашто читава прича о ХПЦ у време другог рата? Pа зато јер је готово идентична прича актуелна и данас, она није нестала, она је само једно време гурнута у други план, а данас се актуелизује, што наводи на закључак да у политичкој линији од Анте Старчевића који се велича као „отац домовине“, преко Еугена Кватерника, Анте Павелића и новог „оца домовине“ Фрање Туђмана, до данас у односу према Србима није се у Хрватској ништа променило. Актуелно стање показује да СПЦ има уговор са Владом Републике Хрватске, према којем је призната као верска заједница у Хрватској, док је истовремено српски народ који је пре протеривања чинио четвртину становништва авнојске Хрватске проглашен националном мањином и данас се његов број мери једноцифреним процентом. Јасан став према ХПЦ, као и према онима који је данас поново оживљавају, требао би бити једна оштра осуда постављена на здраве темеље, пре свега признавања националне припадности свим Србима који су живели или данас живе у Хрватској, те одлучно противљење једном таквом неоправданом покрету и организацији, који има циљ да Срба у Хрватској нестане. Све док се јасно не изговоре чињенице да је хрватска политика у последњих сто и педесет година имала за циљ нестанак православља и Срба и таква политика осуди и када у свести хрватског народа заживи чињеница да је усташтво злочиначки покрет и да њиховим злочинима нема пандана међу балканским народима иако га стално траже како би се оправдали, ствари се на пољу српско-хрватских односа неће побољшати ма шта било ко причао. Оно што једнако забрињава или би требало да забрине нас Србе јесу методе идентичне усташким које неке власти држава у окружењу Србије, а конкретно мислим на Црну Гору, примењују у односу према СПЦ, а циљ је поновићу још уедном идентичан оном у име чијег истварења је и осмишљена ХПЦ, те је због тога и осмишљена и неканонска непризната Црногорска правoславна црква

Погледајте емисију: