ИЗ ПРВЕ РУКЕ

пише: др Ана Марковић

Поводом ко зна којег по реду дестабилизовања, прогона и клеветања личности и дела Александра Шаргића, имам, пре свега, дубоку жељу али и моралну обавезу, да као неко ко је са њим провео 20 година интелектуалног, професионалног и емотивног односа, и ко је директни сведок горенаведених деловања против њега, из прве руке расветлим његов лични и интелектуални развој, и тиме покушам да станем на пут људима склоним етикетирању, алудирању на финансијску корист и нападима на искреност његових побуда да историју и народну веру српског народа сагледа из другачијег угла. При томе, позивам све оне који су сручили лавину увреда и парцијалних коментара на његов рад, извлачећи садржај из контекста, али и неспремности да чују и нешто што нису прочитали у школским књигама и уџбеницима историје, који се из године у годину мењају и преправљају (иако је чак у питању модерна историја), да прихвате Уставом загарантовано право сваког грађанина на слободу говора и мишљења, што је прелиминарни корак свих оних који претендују да се баве било којом научном, а посебно хуманистичким дисциплинама, попут историје, етнологије, антропологије, етимологије, митологије, итд.

Александра Шаргића упознала сам на Богословском факултету, као студента друге године студија, где смо слушали предавање блаженопочившег патријарха Павла о положају православља у земљи окруженој спољним и унутрашњим непријатељима вере у послератним временима, давне 1996. године. Будући да смо имали заједничке пријатеље, наставили смо, скоро свакодневно, да увече посећујемо отворена предавања патријарха, др Лазара Милина, Владете Јеротића, владике Атанасија Јевтића и многих других.

Међутим, године криза, бесперспективности, сиромаштва, беспомоћности наших родитеља, допринеле су томе да је након две године, по истеку апсолвентског стажа Александар морао, из финансијских разлога, да прекине студије, и врати се у Крушевац како би се запослио, али пошто посла није било, помоћу једног компјутера и миксете покренуо је Радио Градски глас, будући да му се мајка тешко разболела а отац остао без посла. Како иза њега није стајала ни партија, ни мафија, нити била каква моћна родбинска номенклатура, довијао се на разне начине да помогне породици. Ја сам наставила студије. Завршила сам светску књижевност, магистрирала и докторирала на Филолошком факултету Универзитета у Београду. Великим делом захваљујући њему, који ми је здушно помагао, и материјално и професионално, да остварим титулу доктора наука.

И мој магистарски рад и докторска теза били мултидисциплинарни, тачније, бавили су се утицајем митологије, српске народне вере и обичајно-обредне праксе на структуру и садржину дела српске књижевности (Слободана Џунића, Глишића, Илије Вукићевића, Боре Станковића, Покића, Растка Петровића, Момчила Настасијевића, Ива Андрића…) чиме ме је комисија, на чијем челу је био проф. др Михајло Пантић, етнолог Бојан Јовановић, и менторпроф. др Радивоје Микић, прогласила родоначелником српске митске критике, дисциплине, која је средином прошлог века почела да се развија у многим западним земљама. Радови са преко две стотине библиографских јединица из области српске митологије, тачније, старе народне вере имали су за циљ транспозицију њихових елемената у модерни књижевни текст. Јасно је да је познавање теорије митологије, српске космогоније, теогоније и генеалогије, народних веровања, обичаја, обреда морало бити полазиште за методологију ових истраживања. Неуморно сам радила на прикупљању релевантних извора из дотичних области, у чему огромну заслугу има мој тадашњи супруг, Александар Шаргић.

Оно што је обома правило проблем у одабиру литературе био је евидентни покушај холистичког приступа словенској митологији, који подразумева разматрање народних религија свих Словена (Западни, Источни, Јужни, Полабски Словени) од Пољске до Украјине, то јест, изучавање релевантних божанстава са мањим или већим варијацијама код свих Словена (Световид, Сварог, Велес, Радогост, Перун, Триглав, Дабог,…). Оваква изучавања су често врло површна и не задовољавају потребе за одгонетањем аутентичности митолошког устројства сваке етничке заједнице понаособ.Додатно светло на сумњу у успех ових подухвата бацала је и националност истраживача који углавном потичу са германских подручја (Хелмхолд-Немац; Сакс Граматикус-Данац, Рајтер-Немац Александар Брикнер-Аустро-Пољак, образован у Бечу, Макс Васмер-Немац, Бременски-Немац); Има ту и романских научника-Луј Леже, чешких-Лубор Нидерле, итд.

Овакав метод, потпомогнут тежњом појединих словенских народа да створе и уобличе своје чврсте пантеоне богова, доводио је и дотле да многа локална веровања везана за поједина божанства, добијају шири, па и општесловенски значај. То је резултирало чињеницом да се разнолика веровања, а у вези с њима, атрибути божанстава, њихови култови, области деловања, функције, до те мере мултипликују, па су та божанства добијала такве диспаратне и супротстављене карактеристике, да се и изучаваоцу, а камоли обичном читаоцу или пасионираном љубитељу словенске митологије, заврти у глави при покушају да дефинише природу, сферу деловања и положај одређеног божанства, и самог по себи а и у оквиру извесног митолошког устројства. (Не бих сад детаљно о свако божанству понаособ, јер би то могла биити једна засебна студија).

За разлику од многих словенских племена, код којих су сачувани неки градитељски споменици и кипови извесних божанстава, ситуација у Србији је била таква да никакви архитектонски споменици, или ни остаци градова нису сачувани, тако да су основни извори за упознавање српске традицијске културе антропономастика (имена, презимена, надимци људи), топонимика (географски називи градова, насеља, места, планина, река…), и пре свега, обреди, обичаји и веровања захваљујући цикличном току паганске религије. Осим тога, „записана књижевност“ у којој су дати описи подизања градова или мостова, обичаји и стара знања о многим појавама, као материјални остаци прошлости, били су фрагментарни и изван контекста укупног живота, па им је суштина остала нечитљива и неухватљива. Тако да се ретроспективним трагањем за веродостојношћу и реконструкцијом народне вере могло доћи само ослањањем на језик и исказ, путем етимологије имена појединих божанстава или у траговима епског народног стваралаштва.

Основно полазиште у реконструисању сваке, па и српске народне вере, и у одгонетању српског врховног бога јесте разумевање митског кружног времена, које је исказано у „миту о вечитом повратку сунца“, то јест, непрекидном смењивању рађања и умирања у природи. Зато, као и у ведама и српска народна религија не почива на трагању за божанским у апстрактним сферама духа, већ га налази у природи и њеном кружењу, природним циклусима који се понављају, сменама годишњих доба, календарским ритуалима, светковинама плодности које произлазе из деловања сунца на земљу, у ритуалима годишњих циклуса, сетве и жетве, приносима који обдржавају сав живи свет на земљи, из чега су произашли сви обреди, обичаји и веровања везана за домаћи култ и купне природе. О овоме бих могла да пишем нашироко, али пошто то није циљ мог обраћања, рећи ћу само, да сам аутентичност српске митологије, могла да пронађем искључиво повезујући божанства са годишњом и дневном путањом сунца, дакле, оним што Мирча Елијаде назива календарским митовима.

Отуда се јавила и потреба да се веровања у деловања одређених божанства вежу за одређене периоде и дане у години. Касније, христијанизацијом српске народне вере, многе функције, атрибути, култови, делокрузи појединих божанстава били су интерполирани у личности одређених хришћанских светитеља и тако наставили да живе у њима. Ово су општа места и проблеми у расветљавању српске народне вере и зато се ја сада питам: Како је могуће да било коме засмета неко ко се упустио у готово немогућ задатак реконструисања аутентичног српског митолошког система, без готово икаквих писаних споменика, неко ко на располагању има само језик и реч? Како је могуће да неком засмета неко ко покуша да загребе испод површине у покушају да докучи које би то божанство наших предака могло бити врховно, јер досадашња изучавања нису дала поуздане резултате, већ и даље трају велика спорења међу истраживачима? То би било исто као када би се Грци стидели Зевса и целог Олимпа, Египћани Озириса, бога Ра…, Норвежани Одина, аријевци Тримуртија (Брахма, Вишну, Шива – да ли случајно Тројичног бога?).

Како је могуће да неко ко врши компаративну анализу најрелевантнијих етимолошких речника, и то континуирано у сарадњи са стручњацима класичне филологије већ четири године промашује циљ, а тајна знања се заправо налазе у главама оних који су се у досадашњем образовном систему научили једино критици неког ко не спава већ дела, не усуђујући се да изнедре неке нове увиде и теорије, који би нам, верујем, вратили веру у њихову веру да су савладали оно о чему су учили. Волела бих да прочитам неко њихово ауторско дело, макар есеј.
Како је могуће да се нечије интересовање за период пре пријема хришћанства прогласи за неопаганизам? Што се тиче примедаба на рачун покушаја да се успостави континуитет са хришћанском вером, такозвани „стручњаци“, или „научници“ плитко и површно, превиђају две чињенице:

1. Општепознату, горепоменуту, да су се атрибути, функције, култови старих божанстава христијанизовали и постајали део делокруга појединих светаца

2. Да је митологија један специфичан поглед на свет, и квалитативно другачији феномен. Да је он опис света на основу његових значења, а не готових датости. А оно што су поједини дани у години значили, рецимо, за успешну земљорадњу и за које су наши преци везивали одређена божанства, чини једну архитектуру веровања, чија се непроменљива значења у прогресивном току цивилизације везују за другачије личности, ситуације, феномене. Попут архетипа у колективно- несвесном, прежици веровања, формираних на основу значења у преексперименталним размишљањима, само мењају форму, али никада смисао, и трају до дана данашњег.
Због свега овога сматрам и одговорно тврдим да овде нема никакве субверзије према православљу, никакве инфилтрације паганства у хришћанску веру.

Будући да сам и ја учествовала у раду на књизи „Српски поглед на свет“, а због свог вишегодишњег бављења овом облашћу можда била и виновник идеје Александра Шаргића, молим злонамерне, папирнате „стручњаке“ и „праве научнике“ да код владике издејствују и једну анатему и за моју магистарску тезу и за докторску дисертацију.

референце ауторке др Ане Марковић:

Марковић А, (2011). Мит у роману (монографска студија). Београд : Албатрос плус M14

Марковић, A, Игра и поука у књижевности (за децу), Детињство, Нови Сад, 4, 2009. УДК 821-93.09:37.02 , ISSN 0350-5286

Деца која се ничега не плаше“ у српским народним бајкама, Научни скуп: Књижевност за децу и омладину – наука и настава Зборник радова. Педагошки факултет у Јагодини, Јагодина, 2012 (у штампи) M63

Марковић, A, Фолклорна фантастика у делу Слободана Џунића, Књижевност и језик, Друштво за српски језик и књижевност, Београд, 3-4, 2009, УДК 821.163.41.09-3 Džunić S. ISSN 0454-9689 M52

Марковић, A, Из српског фолклорно-митолошког система у српски роман, Наше стварање : часопис за књижевност, уметност, и културу, Лесковац, 1-2 (2010). ISSN 0465-9503

Марковић, A, Бекетова поетика одсуства, Свеске, Панчево, 91, март, 2009. УДК 821.133.1.0-2 Бекет С. ISSN1451-9976 M53

Марковић,A, Поетика митологизације у делу Слободана Џунића, Повеља : часопис за књижевност, уметност, и културу, Краљево, 2/2009. ISSN 0352-1469 M53

Марковић, А, Поступак митологизма Растка Петровића у светлу савремених књижевних теорија, Реч, Београд M53

Мит у модерној српској књижевности, Међународна научна конференција на Факултету за стране језике у Београду, Алфа универзитет: Књижевност, језик и митологија, Зборник резимеа, 2012 (М34)

„Марковић, A. Поступак митологизма у књижевности, Траг: часопис за књижевност, уметност, и културу, Врбас, 17, 2009. УДК 82+7+008. ISSN 1451-9437

Марковић А, (2013). Српски језик (приручник). Нови Сад: Знатижеља, 2013.

Markovic A. (2014). Le Procede de Mythologasation chez Slobodan Dzunic, date de publication: www.serbica.fr, novembre, 2014, (revue: article critique essais)

Марковић, A, Игра и поука у књижевности (за децу), Детињство, Нови Сад, 4, 2009. УДК 821-93.09:37.02 , ISSN 0350-5286

Марковић А, Деца која се ничега не плаше“ у српским народним бајкама, Научни скуп: Књижевност за децу и омладине – наука и настава Зборник радова. Педагошки факултет у Јагодини, Јагодина, 2012

Марковић, А, Поступак митологизма Растка Петровића у светлу савремених књижевних теорија, Реч, Београд, 2012

Марковић А, Мит у модерној српској књижевности, Међународна научна конференција на Факултету за стране језике у Београду, Алфа универзитет: Књижевност, језик и митологија, Зборник резимеа, 2012

Марковић А, Рефлекси експлицитне поетике Душана Радовића у његовом приповедачком проседеу, Научни скуп: Књижевност за децу и омладину – наука и настава Зборник радова. Педагошки факултет у Јагодини, Јагодина, 2014.

Марковић А, Историјске и теоријске основе односа мита и књижевности, Синтезе: часопис за педагошке науке, књижевност и културу, Крушевац 2012, УДК 82.09:2-264 ISSN 2217-902X

Марковић А, Развојна библиотерапија у контексту потреба савременог детета, Синтезе: часопис за педагошке науке, књижевност и културу, Крушевац 2015, УДК 028-053.4/.5:615.85 ISSN 2217-902X

Марковић А, Метафикција у делу Кога се тиче како живе приче Дејана Алексића, Детињство, Нови Сад, 4, 2016

Марковић А, Технике и стратегије прозне самосвести у причама Дејана Алексића и Весне Видојевић, Научни скуп: Књижевност за децу и омладину – наука и настава Зборник радова. Педагошки факултет у Јагодини, Јагодина, 2014.

В. Сучевић, M., Керић, М., Марковић, А.( 2014). Ресурси квалитета основног образовања. Подгорица : Васпитање и образовање, 2.

Томић, К.Н, Марковић А, Примена реедукације психомоторикеу третману развојне вербалне диспраксије, TIMS Acta: journal of sports sciences, tourism and wellness, Нови Сад, 2015 УДК 796.012 ISSN 1452-9467

Марковић А, Историјске и теоријске основе односа мита и књижевности, Синтезе: часопис за педагошке науке, књижевност и културу, Крушевац 2012, УДК 82.09:2-264 ISSN 2217-902X

Марковић А, Развојна библиотерапија у контексту потреба савременог детета, Синтезе: часопис за педагошке науке, књижевност и културу, Крушевац 2015, УДК 028-053.4/.5:615.85 ISSN 2217-902X

Марковић А, Соларна и хтонска митологија у Тамном вилајету Момчила Настасијевића, Предавање у оквиру манифестације Дани Настасијевића, Горњи Милановац, 8.10. 2015.

Липовац В., Марковић А, Планета земља: основе формирања и развоја еколошке свести код деце Предавање у оквиру трибине: Планета земља, Културни центар Крушевац, Крушевац, 17-19. 5. 2016.

Марковић А, Врати ми моју бајку, (текст и режија), приказана на Конференцији Драма у образовању: културна улога школе и образовна улога културе, Дечји културни центар Београд, Београд, 20.6. 2016.

http://www.vaspks.edu.rs/index.php/skola/imenik