Хрватима је данас незамисливо, јер им кроз образовање намећу потпуно бесмислену догму да су сви становници Хрватске Хрвати, дакле њима је незамисливо, нити желе да прихвате чињеницу да прошлост њихових данашњих градова Дубровника, Сплита, Цавтата, Трогира, Шибеника, али и далматинског залеђа (Херцеговине), није онаква каквом их уче, већ је то култура коју стварају Срби католици. Они уоражњавају српске обичаје, славе славу, говоре српским језиком уз неке романизме…Међутим, Хрвати би да све наведено прикажу као део своје историје, а да би то тако и изгледало, римокатоличка црква се додатно потрудила па је потпуно српска имена на поменутом подручју вештачки романизовала: Цвијето је постао Флорио, од Божо је настао Натале, Радослав је Рафо, а Рада је постала Рафаела итд. Имена можете преправљати односно доделити нека друга која Вам у смислу идеје које имате, а у овом случају то је несумњиво прикривање српских корена и романизација односно кроатизација, дакле то очигледно можете урадити показује се у пракси, али постоје ствари које не можете да фингирате. У том смислу, да узмемо за полазну основу ону дилетантско несувислу тврдњу да су сви они који живе на простору Хрватске заправо Хрвати.

По том основу и следећи ту логику која је све само не здраворазумска Хрвати су присвојили силне Србе који су се сами изјашњавали и поносили тиме што су Срби, а последњи у низу је Никола Тесла. Игноришући наведене чињенице и следећи логику боље ја знам ко си ти, него ти сам о себи, Хрвати се и даље држе своје малочас изречене тврдње, али постоји једна, не мала ствар коју онда морају објаснити, а то ће ићи тешко или готово никако, морају дакле објаснити како то и зашто онда хрватски песници, писци, историчари, високи свештеници, сви од реда католичке вероисповести певају, говоре, пишу животописе и праве усхићене и одушевљене белешке о Светом Сави православном српском свецу и то од 16 па све до 19 века, али такође певају и о Краљевић Марку. Душан Б. Берић у свом делу Поглед у прошлост каже следеће, цитирам:

“Треба нагласити да је хрватски народ, особито у Приморју, био иницијатор и ширитељ оне популарности коју ужива Краљевић Марко на Балкану све до данас. У Приморју, у Далмацији, налази се колевка народне епике о многим нашим јунацима из прошлости, чија се слава, путем певања и гусала, простире дубоко у унутрашњост наше земље. Међу популарним личностима из прошлости Србије спомиње се у многим делима старих далматинских писаца и Растко Немањић, доцније познат као Свети Сава, што је редак случај с обзиром на ондашње прилике и менталитет Римокатоличке цркве, која је са анимозитетом гледала на све што је православно”.

Редак или не редак, али је свакако случај и то тешко објашњив следећи логику Хрвата. Наравно да објашњење логично постоји и оно је већ горе изречено, али кад се заплетете у лажи и неистине све постаје компликовано и нелогично.
У сваком случају један од првих књижевника у Далмацији који пише о Светом Сави је Дубровчанин Антун Сасин (пре 1524 — после 1595). Антун Сасин је написао неколико, не толико како Хрвати сматрају упечатљивих лирских песама и једну епску песму која је што се тиче ове теме изузетно значајна „Разбоји од Турака”, где су опевани „врло важни савремени историјски догађаји. Ту он опева рат измећу Турске и Аустрије у годинама 1593—1595. У VII„Разбоју” он пева о пропасти Турака при опсади Острогона и каже:

“Кад гром и тријес седам тисућа
поби Турака кон Будима,
око петнаес дана има,
ер је Божја слас могућа,
која хотје осветити и указат своју славу,
ер ждегоше славна Саву,
хтје их огњем попалити.
Остали се разбјегоше,
који бјеху живи остали,
и кијех муња не опали,
тер свак бјегну, куд ко може“.

У овим стиховима Сасин нам као савременик говори о спаљивању моштију Св. Саве, јер речи „ер ждегоше славна Саву” односе се на тај догаћај.

Слично Сасину, спаљивање моштију Св. Саве спомиње и други Дубровчанин, савременик Сасинов, Мавро Орбини, који је, ступивши у бенедиктински ред живео неко време у мљетском самостану, одакле је отишао у тадашњу Угарску. Орбини је дуго сакупљао по Италији историјски материјал. Као резултат тога рада је настало дело Краљевство словена. Премда је ово дело врло неорецизно, конфузно и хаотично, постоји део где Орбини говори о Св. Сави. Пишући о Стефану Немањи, кога назива Симеоном, каже:
„Имао је три сина, Стефана, Вуксана и Раска; који, пошто се замонашио беше назван Сава и од Срба је држан за светитеља. Његове кости, пре мало времена Синан Паша, човек безбожан, дао је јавно спалити”.
Овом белешком Орбини, за разлику од Сасина, пружа нови податак да су кости Св. Саве биле спаљене од Синан Паше, кога Орбини назива „човек безбожни”. Код поменуте двојице спомиње се само једна епизода о спаљивању моштију Св. Саве, док њихов млађи савременик, насловни бискуп босански Иван Томко Мрнавић из Шибеника (1580 — 1637), пише читав животопис Св. Саве. Мрнавић је дакле био насловни бискуп босански, али се 1635. одрекао тога звања у намери да постане бискуп загребачки у чему га је спречила смрт.
Мрнавић се још као клерик у Шибенику и Риму почео бавити историјом, али је волео очигледно да исту прилагођава својим потребама, не либећи се и кривотворења докумената, по којима је познат, све да би доказао неке своје тврдње, а чак је и своју лозу Мрнавић покушао да доведе у везу са Немањићима и Мрњавчевићима. Том приликом Мрнавић је фалсификовао неколико исправа из XIV и XV века. Нас овде занима само Животопис Светога Саве који је Мрнавић одштампао у свом делу из 1631. године. Животопис Св. Саве Мрнавић започиње с тројицом светих мужева с таквим именом:

“ Први је Сава Кападокијац из 5. века у Палестини, отац многих монаха, други је Сава Гот, такоће с краја истога века, а трећи је Сава наш, Симеона Стефана краља Рашке, славни потомак, који у тринаестом веку, животом светим, краљевски род свој прослави”.
Даље Мрнавић даје податке о Рашкој и Немањићима и каже како је:
„Растко трећи по рођењу, још за живота очева, пошто је од свога детињства душу побожности предао и због тога од оца, више од остале браће вољен, одмах у првој младости, буку дворску презирући, без знања родитеља, побегао од куће светим људима, који су на падинама брда Атос становали”.

Затим Мрнавић пише како се и Савин отац замонашио и додаје:
„У то време краљевић Растко, Савом мећу монасима назван, после великих доказа врлина, стигавши до зрелог доба после смрти Теодора српског Епископа, на његово место против своје воље је постављен”.

Мрнавић такође описује Савину бригу и старање за цркву, притом га у свом стилу својатајући као тобоже римокатолика. Напомињем још једном да је Мрнавић прво познат по својим фалсификатима, а друго он игнорише чињеницу да је Свети Сава јасно дефинисао у свом Законоправилу римокатолицизам као најгору јерес. Занимљиво Мрнавић даље не објашњавајући како је тако нешто уопште могуће ако је Сава како рече римокатолик, прича о посети Савиној манастиру Свете Горе, где су се поучавали младићи, те препричава Савине савете калуђерима и његове поуке у погледу васпитања тих младића. О смрти Св. Саве каже Мрнавић да је:

“ У старости и пун заслуга, најзад у манастиру Милешеву, подигнутом на дедовском господству, оставивши земаљски живот, одлетео на небо, дана 14. јануара, око 1250. године”.
Као савременик спаљивања моштију Св. Саве, Мрнавић прича како:

„Провали Синан паша у Србију, у град Милешево упаде, и пошто је објавио рат реликвијама светог епископа, где су се увелико штовале, и пошто је извадио из гроба свето тело, безбожно пламеном спали”. Завршавајући причање о овом догаћају, Мрнавић каже да је остало: “ Поштовање о овом светом достојанственику код самих Турака, који су данас непријатељи имена хришћанског, и то не само од шизматика већ и од нас католика особито у култу.” Дакле овде нам Мрнавић јасно ставља до знања да постоји својеврстан култ Светог Саве и то не само код православаца које он назива шизматицима, већ и код католика, али и мухамеданаца и додаје: “Његове свете реликвије, премда су од поганог Синана биле ватром спаљене, ипак стоје на светом месту, и у гробу светитеља, на оном истом светом месту где су једном отпочинуле; исто поштовање (указује се), које је и пре свечано било указивано честим ходочашћем Илира”. Животопис који пише Мрнавић се завршава наводним његовим казивањем о поштовању, које су Немањићи, указивали Римокатоличкој цркви, а занимљиво из те приче изоставља Душана Силног који римокатолике није ни рачунао у хришћане. Животопис Св. Саве од Мрнавића издао је поново у посебној књизи каноник Иван Јосип Павловић Лучић из Макарске (1775— 1818), који је свршио философију, право и теологију у Падови. Као каноник, а касније и као генерални викар у Макарској, бавио се писањем, издавши много дела на латинском, италијанском и хрватском. Мећу штампаним делима налази се и животопис Св. Саве од Мрнавића. У овом штампаном животопису налазе се два отиснута бакрореза, један »Св. Саве, опата из породице Немањића« на почетку, а други измећу 22. и 23. стране (,,Племенски грб Стефана Немање и императора Рашке”. Измећу 30. и 31. стране је „генеалошка табла куће Немањића” . Слично Мрнавићу, који изводи своје порекло од Немањића, и Иван Јосип Павловић Лучић изводи порекло породице такође од Немањића, у коју је сврху и приложена поменута табла. Разлика је такође у односу на Мрнавића што је „Животу Св. Саве опата” како је насловљено дело са обилним белешкама Ивана Јосипа Павловића Лучића додата и молитва које нема у првом издању Мрнавићевог Животописа Св. Саве, а која гласи:

“Моли се за нас, Свети Саво:
Да постанемо достојни обећања Христових.
Помолимо се.
Свемогући и милостиви Боже, који си научио Блаженога Саву да са свим срцем преће од земаљске власти понизном наследовању
твога Крста, који си хтео њега прославити у пастирској бризи, молимо да његовим посредовањем уделиш, да ослобоћени од земаљске страсти и чистим мислима будемо способни да теби служимо и да уживамо у небеском друштву, међу овцама твога стада.
У Господу нашем, итд.”

Уз горе поменуте римокатоличке свештенике имамо и барског надбискупа Андрију Змајевића из Пераста у Боки Которској, који такоће пише о Св. Сави. Змајевић се много бавио књижевним радом,било прикупљајући књижевне радове домаћих људи или сакупљајући народне песме, било да је и сам писао. У рукопису је оставио један велики Летопис, оредугачког наслова, а у том делу Змајевић описује дешавања како каже од створења света до папе Иноћентија XI. Пружајући хронолошким редом историјске податке, на стр. 743—744, Змајевић уз слику доноси и животопис Св. Саве. Змајевић попут Мрнавића наводи да је породица Немањић била одана папи и каже:

„ диже се Раско с службе очине, раскоше дворова његовиех остави, отиде, и покалуђери се у Свету Гору”.

Змајевић у наставку објашњава да су и калуђери на Светој Гори живели по свему “у сагласју са католичким вредностима и одани у потпуности папи“. Ове његове тврдње једноставно и не заслужују икакав коментар, јасно је свима колико су нереалне. У сваком случају поменути Змајевићев Рукопис се налази у библиотеци Археолошког музеја у Сплиту. Из његовог писања видимо да се он служио и Мрнавићевим животописом Св. Саве, исправљајући га напоменом да је Св.Сава умро у Трнову, а не у Милешеви. И док Андрија Змајевић пише летопис умећући домаће хронолошке податке, дотле Јеролим Кавањин, сплитски властелин (1643 — 1714) износи у стиховима добрим делом и странице из домаће прошлости у свом гломазном спеву, познатом под називом „Богаство и убоштво”, које садржи близу 33000 стихова. Кавањин живи у Задру, Сплиту и Брачу на различитим положајима: био је члан градског већа, адвокат сплитског надбискупа и државни тужилац. На Брачу пише своју „велеијесан“ у 30 певања, у којој је изнео све своје знање из теологије и историје, а особито историје како се каже Јужних Словена. „Богаство и убоштво”, то најобимније дело из старе далматинске књижевности, представља читаву једну испевану енциклопедију. Кавањин нам овде пружа податке о многим нашим знаменитим људима, не само о својим савременицима, него и о неким из дубље прошлости, опевајући како световна тако и црквена лица. Мећу осталима,Кавањин пева и о Св. Сави у XV певању од 74—77. строфе:

“Краља узвишна земље Рашке мудро чедо,
Свети Сава, старе обити Неумашке дика, крипост, светост, слава, бискуп града поглавнога, узор врха Атонскога.
Гди убигну још дитетом, мрзећ химбе дворењаци, постом, бичем и молиетом служи Богу с пустињаци, пак имајућ бискупију,
врати се опет у пустињу.
Туте покли свом мудрости липо уреди Раско стадо”…итд.

Потпуно одушевљење Светим Савом присутно је у делима фра Андрије Качића Миошића из Бриста близу Макарске који је још у детињству ступио у самостан у Заострогу. То је дело Разговор угодни народа словинскога. Ово дело је настало, како сам писац каже, као резултат онога „кад но се с гуслам скиташе од Скадра до Задра, од Мостара до Котора”, а које штампа први пут у Венецији 1756. године.
У предговору „Разговора угодног”, он каже да му је сврха:

„Нека се садашњи и послидњи витезови могу огледати као у зрцало у храбренита војевања и гласовита јунаштва својих дида у шукундида” и „да се славна имена витезова и гласовитих јунака могу за пуно викова на свиту уздржати, штити и њихова јунаштва спомињати”. Сасвим је разумљиво да Качић у „Разговору угодном” није мимоишао Св. Саву. Доносећи историјске цртице о “словинским владарима”, како их назива, он пише и о “Стевану Немањи”, оцу Св. Саве, под насловом „Симеон, краљ словински” па каже: „Ови, будући добар и паметан погрдивши свит, остави своје краљевство сину Стипану, а он улизе у манастир, у кому, чинећи покору, свето умри. Син његов Саба хоти наслидовати отца свога, и тако оставивши свит, улизе и он у манастир, свето живи, свето и умри, кога Сервиани и данас зову „Свети Саво”.

Мећутим, у „Разговору угодном”, штампана је и „Писма о четири света имењака”, у којој Качић пева о Св. Сави. Та „четири света имењака” носе исто име Сава:
“од којих је први, Св. Сава Освећени, други је Св. Сава Готски, трећи је Св. Сава Стратилат, а четврти наш Св. Сава” о коме Качић пева:
„Четврти је ружа изабрана,
од колина Немањић Стипана,
Славинскога краља и цесара,
По имену калуђере Сава,
Круна, дика, поштење и слава
Словинскога пука и народа,
Пустињака крипосних војвода.”
У даљим стиховима Качић описује живот Св. Саве од времена кад је он напустио родитеље и замонашио се па до смрти. Песма се
завршава спаљивањем моштију Св. Саве:
„Милешево манастир се зваше,
гди светога Саву укопаше,
Поче чинит велика чудеса,
кад му душа поће на небеса.
Савино се не распаде тило,
него оста пуно годин’ цило
И стало би до судњега данка,
свега свита збора и састанка.
Али божји неверници Турци,
смамише се горе него вуци,
Светогрће тешко учинише,
свето тило на ватру бацише.
Брзо се је Сава осветио
И десницу своју посветио,
Јер подиже тер до мало дана
Каравлаха и Карабогдана.
Да ударе слободно на Турке
И јуначке окрваве руке
Под барјаком Саве покорника,
Немањића божјег свећеника.
Витешки се они поднесоше,
Сто хиљада глава осикоше,
Осветише Немањића тило,
Које скоро бише изгорило.
Рад чудеса калуђера Саве
Словинске га све држаше славе,
А највеће Ерцега Стипана
Светог Саве бановина звана.”

Јасно је на основу овде реченог да Фра Андрија Качић Миошић, као и остали стари далматински писци, пишу и певају о Св. Сави са оним истим пијететом и страшћу и одушевљењем као што су то чинили и српски писци. Последњи од старих далматинских писаца који пише о Св. Сави јесте Тома Ивановић, дубровачки свештеник ( 1740 —1808). Ивановић је према делу „Плач блажене дивице Марије” фра Матије Дивковића штампао 1786. године „Плач Блажене Марије Дјеве како каже „из српскијех у латинска пренесен, узмножен, понаправљен и поклоњен богољубној Браћи“ итд. У оквиру тог дела у делу Обзнање налази се и животопис „Св. Саве Калуђера и Бискупа српскога, и Парца Херцеговине”. Штета што се овај Ивановићев „рукопис о свецих” изгубио а с њим заједно и животипис Св. Саве.
Из читавог овог прегледа, почевши од Антуна Сасина па до Томе Ивановића, јасно се види огромно поштовање према Св Сави, које су указивали далматински писци у старо доба.

У овом прегледу видели смо да сами римокатолички свештеници и бискупи пишу животописе Св. Саве, док неки чак и своје порекло изводе од лозе Немањића. О Св. Сави постојале су чак и литаније у римокатоличкој цркви. Исусовац Нилес у једном чланку о томе пише: „У Далмацији ја сам нашао Свети Савино име у једној католичкој литанији односно молитви светаца”. Очигледно је да је литанија Светом Сави постојала све до 19. столећа у римокатоличкој цркви у Далмацији када се шибенички бискуп, монсињор Фоско, одлучно изразио против употребе горе споменуте литаније”.

Томе је узрок, вероватно, што се тада опажа огромно ширење култа Св. Саве и по најзабаченијим далматинским местима, али и у далматинском залеђу, односно Херцеговини, па и читавој Босни, па се римокатоличка црква одлучује да прњдострожности ради избаци литанију односно молитву овом чисто српском православном свецу.

аутор: Игор Милосављевић