ПРИКАЗ КЊИГЕ „НАСТАНАК ЕВРОПСКИХ ЈЕЗИКА

пише: Александар Митић

Садржај:

- Увод
- Марио Алинеи и његова Теорија палеолитског континуитета
- Јужни Словени (Срби)
- Северни Словени (источни и западни)
- Питање неких суседа Словена
- Закључак

Увод

Недавно је у издању издавачке куће Прометеј из Новог Сада и суиздавача Библиотеке града Београда, изашло капитално дело италијанског лингвисте Мариа Алинеиа под називом НАСТАНАК ЕВРОПСКИХ ЈЕЗИКА у два тома на близу 1800 страна (Алинеи I-II, 2021). Представљање књиге одржано је у Библиотеци града Београда 16.децембра 2021. године. Поред уводног излагањаод стране директорке Библиотеке града Београда ЈасминеНинков и директора издавачке куће Прометеј Зорана Колунџије, о књизи су говорили лингвиста др. Вељко Брборић, лингвиста др. Александар Милановић, лингвиста др. Момир Никић, археолог Јелена Малешевић и лингвиста и преводилац Алинеиовог дела Иван Димитријевић.Мој је утисак да су уважени научници суштински рекли све што је битно, како би квалитетно представили дело Алинеиа и заинтересовали потенцијалне купце. Цело представљање књиге снимљено је у издању удружења грађана Чачкалица, па кога занима може да погледа снимак на следећем линку: https://www.youtube.com/watch?v=uoK8RkQhFZY&t=220s
Књигу сам нешто пре саме промоције купио и пажљиво прочитао, па сам хтео да поделим своје мишљење о књизи, као и о Теорији палеолитског континуитета чији је творац аутор дела, Марио Алинеи. У другом тому књиге дата су и два веома квалитетна поговора. Један је написао лингвиста и преводилац Иван Димитријевић и носи назив Теорија континуитета Марија Алинеија (Димитријевић, 2021), а други лингвиста др. Момир Никић, чији се рад зове Порекло европских народа и језика – осврт на теорију континуитета Мариа Алинеиа (Никић, 2021). Треба рећи да је Иван Димитријевић урадио одличан превод, који је веома лако читљив, а такође снабдео је само дело својим коментарима у фуснотама где је објаснио све мање познате изразе или евентуално своја неслагања са неким ставовима Мариа Алинеиа.
Читајући дело, природно, највише сам обратио пажњу на она поглавља која се тичу нас Срба и осталих Словена, али и на она која се односе на наше суседе. С тим у вези моја запажања ће пре свега да се базирају на тим деловима Алинеиеве књиге. Пре тога треба рећи неколико речи о самом аутору дела, као и о његовој Теорији палеолитског континуитета.

Марио Алинеи и његова Теоријапалеолитског континуитета

Марио Алинеи је рођен у Торину у италијанској регији Пијемонт 10. августа 1926. године, а умро у Импурнети, малом градићу у близини Фиренце у регији Тоскани, 8. августа 2018. године. Био је италијански филолог и палеолингвиста. У својој богатој научној каријери написао је преко 300 научних радова и више десетина књига, превасходно из области дијалектологије и историјске лингвистике.
Алинеи је био професор емеритус на Универзитету у Утрехту у Холандији, где је предавао од 1959. па до 1987. Оснивач је и уредник научног часописа за теоријску и примењену семантику (Quaderni di Semantica).Био је редовни члан шведске Краљевске академије у Упсали.
Репутацију у науци је стекао са два капитална дела:Атлас језика Европе (Atlas Linguarum Europae),и Порекло језика Европе (Origini della lingue d Europa). Атлас језика Европе, замишљен је као Атлас индоевропских језика, а касније развијен као Атлас свих језика Европе. Пројекат је покренут при УНЕСКО-у 1979. године, а Алинеи је био председник пројекта од 1982. до 1997. године. Како тврди Момир Никић топредставља један од најозбиљнијих међународних подухвата који је окупио најпознатије лингвисте из свих европских земаља (Никић, 2021: 951).
Порекло језика Европе које је сада преведено код нас као Настанак европских језика јесте најзначајније дело Алинеиа. То је дело са којим се Алинеи афирмисао као главни заступник Теорије палеолитског континуитета. Његова теорија темељи се у огромној мери на признатим научним радовима. За писање ове обимне студије користио је више од 1200 различитих референци.

Преводилац Алинеиовог дела Иван Димитријевић, у свом поговору даје шест стубова на којима је Алинеи базирао своје тврдње. Укратко ћемо дати свих шест стубова по Ивану Димитријевићу.
- Алинеиова Теорија континуитета се заснива заправо на два могућа сценарија: теорија дугог палеолитског континуитета (500 хиљада година) и теорија кратког палеолитског континуитета (100 хиљада година). Алинеиовом теоријом се потпуно искључују велике инвазије и катастрофе, за које по њему нема никаквих материјалних доказа.
- Алинеи следи мултидисциплинарни приступ, данас владајући у науци. Његове тезе се заснивају на подударању језичких типова и археолошких култура, на подударању генетских хаплотипова и породица језика, на повезаности семантике речи и етнографских записа, а такође знањима из геологије, анатомије етноастрономије и тд.
- Алинеи се ослања на данас доминантно начело у хуманистичким наукама, унитаризам (актуализам), учење по ком је најдубља прошлост узрочно последично везана за садашњицу, с тим да је увек упозоравао да не смемо превиђати разлике између две епохе и не смемо запасти у заблуду да је читав ток историје имао за циљ да са нама достигне свој врхунац.
-Алинеи заговара језичку конзервацију, тј. сматра да један дијалект пре свега одликује чување, а не мењање. По њему, стандардни језик је увек плод елите, која по природи нема етничко обележје, па ни такав језик нема етничку функцију. Међутим пошто елита настаје од најпросперитетнијег дела једне етничке заједнице, који пак има изражен етнички карактер и стандардни језик задржава та етничка обележја. Дакле намена стандардног језика није етничка, али структура јесте. Временом језик се мења али на пољу лексике и семантике, што су ситне корекције, које не задиру у структуру језика, па их Алинеи назива културно-језичком обновом. Алинеи нуди за све европске језике тзв. Микенску пројекцију, по угледу на језик микенске културе, и види настанак дијалеката Европе још у каменом добу, а не у средњем веку како то тврди званични научни наратив.
- Алинеи је представио један нов метод језичког проучавања, тзв. употребу мотивационог низа. Он је заступао теорију мотивације, па су отуд код њега подједнако изражене деривације које проучавају које је значење неке речи, и оне које истражују како се неки појам именује.
- Теорија Мариа Алинеиа је свеобухватни систем. Његови закључци се не ослањају на поједине примере и доказе, већ на читав склоп идеја, поткрепљен знањима из различитих наука. Теоријом-синтезом попут Алинеиеве се искључују случајне подударности, индивидуални утицаји и ограничења која свака наука засебно има, чиме такво учење од почетка стиче већу валидност (Димитријевић, 2021: 935-937).
Све ово што смо у сажетијем облику извукли из поговора Ивана Димитријевића, Алинеи је разрађивао у првом тому његове студије. За нас је она битна како би се упознали са Алинеиовом Теоријом палеолитског континуитета. Други том Алинеиовог дела заправо доноси кључне информације које су битне за порекло Срба и осталих Словена, развој њиховог језика, као и за порекло и језике њихових суседа који су их окруживали.

У другом тому своје студије Алинеи најпре разрађује главне етапе европске праисторије од краја палеолита до гвозденог доба, да би одмах након тога прешао на описивање порекла језика европских породица народа. Најпре пише о неиндоевропским језицима: алтајским (туранским) тј. туркијским и монголским, кавкаским и уралским језицима. Поглавља о индоевропским језицима започиње са јужнословенским подручјем, у оквиру кога је дао своје мишљење и о пореклу албанског језика. Затим следе поглавља о севернoсловенском подручју, тј. западним и источним Словенима, затим балтичком, скандинавском, германском и келтском подручју. Највећи део студије посвећује италским језицима, што је природно, јер је аутор Италијан. Ми ћемо се у наставку осврнути само на она поглавља која се тичу Срба и осталих Словена, као и неких њихових суседа.


Марио Алинеи

Јужни Словени (Срби)

На самом почетку поглавља посвећеног јужнословенском подручју Алинеи каже: „Полазим од ове области како бих одмах очистио терен од једне од најапсурднијих последица традиционалне хронологије: „доласка“ Словена, и то штавише у историјској епоси, на једно бескрајно пространство попут оног на којем се и данас срећу“ (Алинеи 2, 2021: 167). Алинеи изричито тврди на више места у својој студији, да је долазак Словена на Балкан у 6. и 7. веку једна од највећих научних заблуда и да за то нема никакви ваљаних доказа. Та хипотеза се противи здравом разуму, јер је практично немогуће да је један народ за тако кратко време успео да насели више од половине Eвропе, а да пре тога није имао стабилну привреду из које је могао да проистекне економски и демогравски раст те популације, како би она постепено могла да насели толико велики простор у Европи, на коме се практично и данас налази.
Подручје стабилне привреде из кога је временом могао да настане економски и демографски раст словенске популације Алинеи види на Балкану и Подунављу, где лоцира њихову прапостојбину. Северну прапостојбину иза Карпата одбацује, јер је до пре 12-13 хиљада година п.н.е. већи део тог подруја био или под ледом, или имао климу тундре, која је непогодна за развитак било какве значајније културе на којој би се развила бројна популација. По Алинеиу Јужни Словени су носиоци мезолитских и неолитских култура тог простора. Те културе су: култура Лепенског Вира(9500-5500 п.н.е.) на Дунаву, култура Старчева(6500-5500 п.н.е), која је наслеђујена ширем простору Подунавља, Потисја, Поморишја, Поморавља, у оквиру које убрајамо и културу Бутмир у Босни у истом периоду, затим култура Азанбегово-Вршник у Македонији, култура Караново(6200-4000 п.н.е.) у Тракији, култура Кореш-Кришу Мађарској и Румунији, који је само огранак старчевачке култура. Следе им културеТиса у Мађарској,Винче(5500-4400 п.н.е.) у Србији,Веселиновои Марицау Бугарској, Дудешти и Бојан у Румунији. Све ове културе по Алинеиу су јужнословенске. Занимљиво је истаћи да Алинеи сматра да је култура Старчева и култура Корош-Криш, матично подручје на коме је настао српски језик, док за бугарске говоре каже да настају из карановске културе, а за македонске из културе Азанбегово-Вршник. Алинеи сматра да су и Баденска култура (3800-2800 п.н.е) која се шири од југа и на северозападно словенско подручје и Вучедолска култура (3000-2400 п.н.е.) која поред Паноније обухвата већи део бивше Југославије, такође словенске, са незнатним примесама Алтајаца.
Алинеи прихвата тезу руског лингвисте Олега Трубачова, који Подунавље сматра за исконску прадомину Словена, позивајући се на старе руске летописе и стару топономастику централног Подунавља (Трубачов, 2005), с том разликом што Алинеи помера њихово постојање дубље у прошлост, за разлику од Трубачова. Сличну тезу Трубачова, дао је и руски лингвиста Игор Дјаконов, сматрајући да је Подунавље и Балкан прапостојбина свих Индоевропљана, па самим тим и Словена (Дјаконов, 1984).

За своју тврдњу о балканско-подунавској прапостојбини свих Словена Алинеи даје и језичке доказе. Једна од њих је свакако прастара словенска лексичка породицаград, која по Алинеију има стабилност на словенском подручју и представља коренску реч, од које се развијају друге са сличним значењем, док код Германа и Келта она нема стабилност, нити гранање, што указује на позајмљеницу из словенских језика. Такође и прастара словенска језичка породицаледина, као ознака за обрадиву земљу, од кога потичe и мађарска реч за земљу lengyel, и германска land.Зашто су иначе германски и келтски народи прихватили словенску основу за назив своје земље: England, Scotland, Ireland, Deutschland, Netherlands, Finland, Iceland, Shetland? Најлогичније објашњење је да су тамо били присутни одраније Словени, које су исте земље већ назвали на свом језику том основом, а германски облик те речи су касније преузели дошљаци да би исказали како је та земља њихова, како то добро примећује Иван Димитријевић (Димитријевић, 2021: 945).
По Алинеиу балкански тј. јужнословенски неолит се шири на север у два правца, према северозападу и према североистоку. На северозападу настаје тзв. култура Ленђел, која се простире преко Словачке, Чешке, јужне и централне Пољске, а у каснијој фази и на простор Аустрије и јужне и источне Немачке. То је култура из које проистичу данашњи западнословенски народи и њеним оснивачима Алинеи сматра јужнословенске неолитске земљораднике.На североистоку јужнословенски земљорадници населиће простор данашње западне Украјине где ће основати културе Буг-Дњестар, а након ње Трипоље-Кукутени. Дакле по Алинеиу Словени су поникли у Подунављу и Балкану, а након повлачења леда и промене климе, ови словенски земљорадници шире своје насеобине северно од тог подручја, насељавајући простор данашње Словачке, Чешке, Аустрије, јужне и источне Немачке, западне Украјине, Белорусије и делове централне Русије као њихово прво становништво, стварајући своје културе, које се препознају као настављачи словенских култура Балкана и Подунавља. Са оваквом Алинеиевом тврдњом поклапа се и мишљење једног од најпознатијих немачких слависта Хајнриха Кунцмана, који је написао преко 300 радова из области славистике и такође био заговорник тезе о балканско-подунавском пореклу западних и источних Словена. До сада ниједно његово дело није преведено на српски језик.

У контексту тезе да су Словени у данашњим својим државама, а некада и на ширем простору аутохтони, тј. староседеоци, треба подсетити на данас заборављено дело Словенске старине чешког слависте Павла Шафарика из 19. века, које је изашло у два велика тома на преко 1700 страна, најпре на немачком, а затим и на чешком и руском језику, које до дан данас није преведено на српски језик(Ша́фарик, 1847).На српском је преведено једно друго његово дело, знатно мањег обима, под називом Порекло Словена по Лоренцу Суровјацком, где је Шафарик приредио и допунио дело Суровјацког након његове смрти (Шафарик, 1998). У Словенским старинама, Шафарик стоји чврсто на становишту да су Словени на целом горе поменутом простору староседелачко становништво. Такође даје своје мишљење да је најстарије име свих Словена било Срби, зашта постоји поприлично доказног материјала, а део тога сам изнео у својој књизи Срби-Готи-Словени и њихова прапостојбина (Митић, 2021: 16-72).Кад смо већ код подсећања на ранија дела слависта која се односе на Србе и Словене у горепоменутом контексту, треба се сетити и француског слависте Сипријана Робера(1807-1865), и његове двотомне студијена око 1200 страна под називомСвет Словена(RobertI-II, 1852). У својој студији Робер такође порекло Словена изводи са балканско-подунавског простора, што се поклапа са Алинеиевом поставком, а за најстарије Словене сматра Србе, управо као и Шафарик. Случајно или намерно ни његово дело није преведено на српски језик.
На крају поглавља о јужнословенском простору, Алинеи даје своје мишљење о Трачанима. Ево шта он закључује поводом тога: „Као што смо видели демографска експлозија Словена уместо у прве векове нове ере мора бити постављена у неолит, могло би се у том случају претпоставити да је Херодот познавао Словене са именом Трачана, тј. са именом главне доминантне групе југоисточне Европе свог времена, посматране неизбежно из Херодотовог колонијалистичког угла“ (Алинеи II, 2021: 203). За Алинеиа су Трачани на југу слично као Балти на северу архаичне групе Словена, што се по њему одражава и у језику. Познато језик на крајњим рубовима у сусрету са другим језицима задржава више архаичне форме. Као пример навешћемо словеначке и македонске говоре као архаичније у односу на модерне српске говоре између њих.
У контексту свега до сада реченог, поставља се питање која је то етникум-мајка данашњих етничких заједница у Европи. Алинеијева теорија континуитета и демографски састав становништва Европе сугеришу да су то пре свих могли бити Словени и то они јужни, јер је њихова култура у мезолиту и неолиту најнапреднија на европском и ширем медитеранском простору. Како истиче Иван Димитријевић, ако искључимо неке изумрле Словене, као и оне словенизоване у средњем веку (очигледно мисли на Бугаре), једини преостали припадници Словена са југа били би Срби. То би уз „микенску пројекцију“ Алинеиа значило да је могуће на основу српских дијалеката реконструисати прајезик Европе (Димитријевић, 2021: 939).
Алинеи подвлачи још један битан податак, а то је да је најважнија подела у прошлости човека она социјална на егалитарно друштво (друштво једнакости), ранговско и класно. Друштво једнакости је било типично за камено доба, док су ранговско, у ком је најстарији члан најбитнији и класно производ металног доба. Смештајући Словене у палеолит Алинеји нас повезује са нашим прецима који су размишљали другачије од нас, пошто ми данас тешко да можемо појмити како заправо друштво једнакости функционише.

Северни Словени (источни и западни)

Алинеи започиње поглавље о северним Словенима следећим речима:„Неолит у средњи појас источне Европе уводе две различите групе узгајивача из балканског неолита: источна, старија, која се преко Бугарске и Румуније прелила у Украјинске и Каспијско-понтске степе, иницирајући културу Буг-Дњестар; и западна, новија, која се преко бивше Југославије шири у карпатски басен и продире затим у Немачку, иницирајући културу линеарне керамике, и чија експанзија даље води у северну Француску“(Алинеи II, 2021: 205).
Алинеи сматра да су северни Словени присутни на њиховим стаништима још од палеолита и мезолита, али да су то биле ретко насељене ловачко сакупљачке групе, који су тек у неолиту добиле велики прилив својих рођака са балканско-подунавског простора који су донели земљорадњу на њихове просторе, када су климатки услови то омгућили.
Као што смо из Алинеиевог цитата већ видели, он источнословенски огранак сматра нешто старијим од оног западнословенског. На истоку доласком балканско-подунавских земљорадника најпре се ствара култура Буг-Дњестар, која је изразито аграрна, за разлику од њених источних суседа који имају културе обележене пастирским и ратничким развицима. На њеним темељима развија се велика култура Трипоље како је називају у Украјини или Кукутени, како је зову у Молдавији. Трипољска култура се простирала од Молдавије до Дњепра и Кијева. Трипољски земљорадници су морали имати и сукобе са номадским племенима која су живела источно од њих, на шта указују џиновски, утврђени, трипољски градови на граници са степом. Ова култура играла је фундаменталну улогу у европској праисторији, због тога што је: увела у степске културе металургију и пренела у Европу узгој коња. Доживела је велику експанзију на простору Молдавије и Украјине, а стабилно се одржавала од почетка 4. па до средине 3. миленијума п.н.е, док се њен крај догодио тек средином 2. миленијума п.н.е. Њена двомиленијумска стабилност могла би да објасни лингвистичку хомогеност источнословенског простора, а демографски раст, колонизовање нових суседних области који су до тад били ретко насељени, пре свега подручје Белорусије, али и суседне делове Русије и Украјине, који су до тада били настањени од стране алтајских (туркијких) и уралских народа.
Још од 4. миленијума п.н.е. култура Трипоља се шири на исток где се образује култура Дњепар-Доњецк, која је по Алинеиу од тог времена претежно словенска. После културе Трипоље наступа период културе Город-Усатовск, која је дирекно изникла из Трипољске, а затим култураЛоптастих амфора, која се шири са простора Пољске.
На западнословенском простору из културе Старчево-Кереш долази до првог великог таласа насељавања простора Словачке, Моравске и Чешке. Ова култура доноси земљорадњу у централну Европу и иницира настанак културе Линеарне керамике, која је по Алинеиу пре свега германска али са јаким упливом словенских елемената. Након ње наступа култура Ленђел, која је типично словенска и као што смо већ рекли простире се на простор Словачке, Моравске, Чешке, Аустрије, јужне Немачке, јужне Пољске и Шлезије. Последњи четврти талас по Алинеиу је култура Левкастих пехара, по њему такође претежно германска. Алинеи сматра да су културе Старчево-Кереш и култура Ленђел биле ипак утицајније и са снажнијим демограским и економским растом, што је имало за последицу трајнији словенски утицај, наспрам германског на том простору.

После више мањих култура на западнословенском простору, појављује се опет једна велика култура под називом Баденска, која се са Балкана шири и обухвата просторе Чешке, Моравске, Словачке, Пољске, Аустрије. Ова култура је по Алинеиу словенска, са изразитим нагласком на везама са јужнословенском облашћу. Може се рећи да је ова култура обухватила већи део западнословенке и добар део јужнословенске групе.
Недуго након тога по Алинеиу почиње први продор Келта на исток, па западнословенско подручје постаје део Уњетичке културе, датиране од 2200. до 1800. године п.н.е. која се простире од Словачке, преко Моравске, Чешке, Аустрије, јужне и источне Немачке, Шлезије и Великопољске. Ова култура је имала Келте као носиоце, али је већина становника била словенског порекла, јер је култура обухватила углавном простор насељен Словенима. То се може рећи и за каснију Халштатску и за Латенску културу где је већи део популације био словенски, а носиоци Келти. Овим културама предходи Лужичка, по Алинеиу изразито словенска. Лужичка се простире на целу Пољску, источну Немачку као и на Чешку, Моравску, Словачку и западну Украјину.ИТшеничка култура и култура Дњепар-Лаба, такође су словенске.

Питање неких суседа Словена

Алинеи у својој студији наводи да се Словени на југу граниче са Грцима и Албанцима, на истоку са Алтајцима, на североистоку са Уралцима и Балтима, на северозападу са Скандинавцима, на западу са Германима и Келтима и на југозападу са Италицима. Ако погледамо данашњи распоред племена, видимо да је више мање иста ситуација и данас.Овом приликом осврнућемо се само на неке од сусееда Словена и на мишљење Алинеиа о њима.
За нас је такође битно и поглавље о Балтима, с обзиром да су по Алинеиу они чинили јединствену језичку групу са Словенима у палеолиту, док се њихово одвајање дешава у мезолитуи неолиту, пре ширења земљорадње са јужнословенског на севернословенски простор. Везе Балта и Словена Алинеи сублимира у следећем пасусу:„Што се тиче веза Балта са Словенима, тумачење Теорије континуитета се неминовно сукобљава са традиционалном претпоставкомо врло касном доласку Словена на њихова данашња станишта, као и са „балтоцентричном“ интерпретацијом култура источне Европе, типичним за Гимбутасову. Између осталог, нова теорија према којој су балтички језици били почетни стадијум словенских у супротности је са оном о позној словенској сеоби, посебно јужнословенској. Без икакве сумње, већ издиференцирани Словени налазили су се јужно од Балта, још од мезолита и неолита“(Алинеи II, 2021: 273).Алинеи у својој студији пре свега критикује рад литванског археолога Марије Гимбутас и њену тезу о пореклу Индоевропљана из Курганске културе, која по Алинеиу припада Алтајцима, а не Индоевропљанима, као и изразити „балтоцентризам“ Гимбутасове, која је видела Балте и на просторима где у реалности никад нису били, дајући им безмало половину првобитног простора свих Индоевропљана.Алинеиова теорија о раздвајању Балта од Словена у мезолиту и неолиту иде у корист његовом ставу о архаичнијој форми балтског и трачког у односу на друге словенске језике, с тим што се, по њему, Трачани нису издвојили потпуно од Словена, за разлику од Балта.

Поводом овог питања треба да поменемо теорију словеначког лингвисте и академика Антона Пердиха, који је такође један од заговорника Теорије палеолитског континуитета, делимично измењених схватања за разлику од Алинеиа. По Пердиху једини аутохтони језици Европе били би словенски, док су по њему нпр. германски и келтски језици, плод каснијег одвајања, условљених доласком алтајских група са истока, истих оних који су порушили развијене староевропске културе у северном Прицрноморју, Подунављу и Балкану, населивши се пре свега на западу где је наша популација била ређе насељена у односу на Балкан, Подунавље и северно Прицрноморје. Томе иде у прилог и доминација хаплогрупе R1b, која управо долази са простора Курганске културе, насељене Алтајцима. За Балте Пердих мисли да су мешавина Словена и Финаца (Perdih, 2018). Нама мишљење Пердиха о германском и келтском језику изгледа логичније и вероватније од Алинеиовог. У корист Пердихове теорије о развоју Балта иде чињеница да су данашњи Балти (Литванци и Летонци), пре свега носиоци финске хаплогрупе N1, док им је језик ближи словенском. Међутим како и сам Алинеи истиче у језику финских племена има пуно позајмљеница из балтичких језика и обрнуто, што се такође уклапа у Пердихову теорију да су Балти настали као мешавина Финаца и Словена. Алинеиова теорија о одвајању Балта од Словена у мезолиту и неолиту, можда би могла да превазиђе разлике по питању порекла Балта које су дали Алинеи и Пердих, ако се установи да су финска племена почела интензивније мешање са архаичним Словенима (Балтима), управо у периодумезолита и неолита.
Што се тиче Грка, Алинеи сматра да се они развијају из културе Сескло-Димини, као из њене наследнице на копну, Микенске културе. Он Грцима не посвећује посебно поглавље, већ само узгред говори о њима на више места, што може да имплицира у његову несигурност поводом тог питања. Уочава да је њихов језик претрпео семитске утицаје, али не иде даље од тога.

Наша истраживања о пореклу Грка слажу се делимично са Алинеиевим. Наиме културе Сескло-Димини, као и каснија Микенска, али и Минојска-Критска која јој предходи морају се сматрати пелашким, тј. словенским, а не грчким. Преци Грка, познати као Данајци-Ахајци, долазе на простор Микенске културе са простора Египта тек око 1300. године п.н.е. и након пола миленијума мешањем зих египатских придошлица са староседеоцима Пеластима-Словенима, долази до формирања Хелена. То доказује и дело грчког лингвисте Константина Економоса, чији грчко-словенски речник на преко 2000 страна сведочи о настанку грчког језика пре свега од словенског (Экономос, 1828). Ако је притом познато да је култура Сескло-Димини била наставак Старчевачке културе онда је и са археолошке стране ствар много јаснија. Дакле Грци могу бити само делимични потомци неолитских земљорадника култура Сескло-Димини, Минојске и Микенске и несме се из тих култура изоставити словенска база, која их је формирала.

Такође по питању порекла Албанаца, ствар је слична. Алинеи сматра да су они илирског порекла, с том разликом што мисли да је у прошлости простор који насељавају Илири прошириван на много веће подручје него што је он заиста у реалности био. Он им даје приближно исти простор који заузима данашња Албанија. Међутим да Албанци немогу бити потомци Илира, сведочи чињеница да немају своју терминологију за море и ствари везане за поморство, што је потпуно нелогично, јер су Илири били врсни поморци и гусари. То је приметио и преводилац дела Иван Димитријевић и у фусноти навео да Алинеи није био упознат са радом бугарске историчарке Теодоре Толеве о формирању албанске нације од више различитих етничких група, а све за рачун Аустро-Угарске крајем 19. и почетком 20. века. (Толева, 2016)
Алинеи неке словенске популације убраја у Италике, попут рецимо Далмата, Либурна, Хистра, Венета. Његово мишљење је да су они у бити Италици, који су живели у одређеном историјском периоду под доминацијом Словена и попримили неке словенске карактеристике. Међутим, очигледно да је ствар била обрнута и да су у језицима горепоменутих племена италски-романски утицаји много каснијег датума и не припадају палеолиту, већ историјској епоси из периода Римског царства, кад је процес романизације започет, а довршен у случају Венета у периоду Млетачке републике и делимично утицао на данашње дијалекте Истријана и Далматинаца. Слично примећује и Димитријевић, који логично закључује да је Италија још у стара времена била насељена Словенима, јер како иначе објаснити данашњи италијански поздрав ЋАО, који долази од назива за Словена (склаво – скјаво – шћаво – шћао – ћао). Да Словени нису насељавали Италију све до дубоко у средњи век, Италијани би и данас користили стару латинскуреч за поздрав АВЕ (Димитријевић, 2021: 947).

Морамо се осврнути и на питање Алтајаца и можда превелик простор који им даје Алинеи. Наиме он сматра да се они још од палеолита граниче са Словенима на Дњепру. Од Дњепра па све до Манџурије Алинеи сматра да је био простор Алтајаца (туркијских и монголских племена), што може да има смисла само за најранији период, јер како смо видели и код самог Алинеиа, Словени из Трипоља већ средином 4. миленијума п.н.е. се шире од Дњепра до Дона, формирајући културу Дњепар-Доњецк, која је словенска. Ширење Словена на рачун Алтајаца и даље на исток било би логично, јер је алтајски простор био ређе насељен, па самим тим подложан колонизовању бројнијег и културно напреднијег становништва, у овом случају Словена. Томе иду у прилог и чињеница да су Словени под именом Аријеваца продрли на простор Индије и Персије управо са степског простора Централне Азије. Ако су ти простори били Алтајски, једини продор Словена (Аријеваца) у Индију био би преко Персије, што отпада, јер се тамо појављују касније, бар по досадашњим истраживањима.

Алинеи даје занимљиво мишљење о раси Алтајаца. Наиме он сматра да су они од Дњепра до Јенисеја били беле расе, а од Јенисеја до Манџурије жуте расе, док им је језик био исти. То се и данас може потврдити код разних алтајских народа где су неки жуте, а неки беле расе. Међутим, то доводи и до великог проблема. Наиме ако је до Јенисеја још од најранијих времена била бела раса, а од Јенисеја ка истоку жута, може да буде и то да су источни суседи жуте расе, изворни Алтајци, у каснијим временима доминације над белим становништвом Централне Азије и степа јужне Русије, наметнули језиксвојим западним суседима. Тиме би се избегле бројне нелогичности везане за ову проблематику: 1) присуства два расна типа, а говор из исте језичке породице; 2) касно помињање Алтајских народау писаним изворима, тек у I и II веку н.е.3) непостојање монголских антрополошких карактеристика међу Германима и Келтима, ако прихватимо Пердихов сценарио о настанку германских и келтских народа из споја староседелаца Словена и дошљака Алтајаца. Међутим, могућ је и Алинеиов сценарио и присуство Алтајаца још од најранијег времена до Дњепра, уз извесне корекције: 1) ретко насељен простор и рано подирање Словена на просторе до Јенисеја; 2) логично ширење Словена на исток у сродно подручје, које је због природних услова и у додиру са Алтајцима, само створило сличну културу као и изворни Алтајци жуте расе; 3) враћање Алтајаца на своје западне просторе у историјској ери, почев од I и II века н.е. када их и помињу писани извори. По мени ово је можда најтеже питање Алинеиеве Теорије палеолитског континуитета, на чије решавање би у будућности требало обратити посебну пажњу.
Овде се поставља и питање Скита, односно њиховог порекла. Алинеи прихвата иранску теорију о пореклу Скита, као и већина данашњих истраживача, уз ограду да се ради само о Иранцима који су се наметнули као господари над покореним Словенима и Алтајцима. То би могло да се узме као нешто што је прихватљиво. Са друге стране Момир Никић је у својој књизи Порекло Срба, Словена и Скита, доста убедљиво доказао да Скити не могу бити Иранци. За разлику од већег дела научника који прихватају тезу о иранском пореклу Скита, која је углавном плод науке 19. и 20. века, Никић је упозорио на неколико недостатака такве тезе: 1) писани извори изричито наводе да Скити нису Иранци, већ су непријатељи Иранаца; 2) Скитске изоглосе нису иранског, већ словенског порекла; 3) Изглед Скита као високих крупних, плавокосих и плавооких људи не одговара Иранцима, већ Словенима данашње Украјине и јужне Русије; 4) Порекло скитских сродника Сармата као Словена-Срба и њихово касније помињање у писаним изворима као Срба-Словена (Никић, 2006).
Без обзира на ове мале замерке у Алинеиевим ставовима, сматрамо да већина његове Теорије палеолитског континуитета и даље стоји чврсто на својим темељима. С обзиром да је она прва свеобухватна студија која разрађује Теорију палеолитског континуитета, неке њене корекције и исправке у будућности постаће неминовне, наравно не нарушавајући њену суштину, која је по нама добро постављена.

Закључак

Као што смо могли да видимо Алинеи сматра да су Словени присутни у Европи још од палеолита. Њихове културе које су настале на Балкану и Подунављу биле су најнапредније културе које су Европи донеле развој пољопривреде, занатства, металургије. По Алинеиу словенски језици са југа су најстарији и њиховим ширењем у неолиту на североисток и северозапад ударени су темељи за настанак данашњих језика источних и западних Словена. Такође по Алинеиу Словени су заслужни за ширење пољопривреде у касније германске и келтске пределе, као и за ширење металургије међу степским популацијама које он сматра Алтајцима.

Оваква поставка је итекако логична и у складу како са лингвистичким, тако и са археолошким и генетским подацима у развоју народа Европе. Тиме се решавају бројне недоумице настале због политички наметнуте теорије о касној појави Словена, тек у историјској епоси, око 1. и 2. века н.е. као и њиховом насељавању на Балкан у 6. и 7. веку н.е., што се коси најпре са здравим разумом, а потом и са чињеницом да за то немамо потврду у писаним изворима, ако искључимо један једини спис приписан ромејском цару Константину VII Порфирогениту, који је разобличен као фалсификатиз 17. века (Шаргић/Митић, 2020). Велики број старовековних и средњевековних писаца који су своја дела писали на латинском, грчком, арапском, јерменском, грузијском језику Србе-Словене виде као староседеоце на свим просторима које и данас насељавају, а и на неким, где су данас асимиловани у друге народе. Такође Теорија палеолитског континуитета је у сагласју са развојем наших старих култова, обичаја, митологије, календарског знања, предања, као и народне ношње и симболике, што су све ствари које су се код наших предака развијали од палеолита, преко мезолита, неолита и металног доба.

Како смо видели, Алинеиеви ставови по питању порекла Срба и осталих Словена, слажу се са ставом руских лингвиста Олега Трубачова и Игора Дјаконова, ставом немачког слависте Хајнриха Кунцмана, делимично и са словеначким лингвистом Антоном Пердихом, али и са ауторима 19. века какви су били чешки слависта Павле Шафарик, француски слависта Сипријан Робер и грчки лингвиста Константин Економос. Намерно сам поменуо само неке, како ме набрајање аутора и њихових дела која нису преведена на саврмени српски језик неби одвукло у преопширност. Наша наука има насушну потребу за преводом великих дела 19. и 20. века која нису преведена на савремени српски језик, а чији су ставови како смо видели и текако валидни и данас. За крај, а у контексту тога, навешћу један цитат преводиоца Алинеиове студије Ивана Димитријевића, који је у свом сјајном поговору написао управо оно са чим ћу ја да завршим.

„Алинеијев списак литературе од преко 1200 наслова, од којих је тек који промил преведен на српски, по себи казује да морамо нешто предузети ако желимо да извучемо српску хуманистичку науку из незавидног положаја у који је запала. Ми смо у том смислу изгубили значајан корак са светом крајем прошлог века: док су археологија, антропологија или палеолингвистика доживљавале процват уз књиге попут Archaeology and LanguageКолина Ренфруа, Тhe Origins ReconsideredРичарда Ликија и Роџера Левина, Genes, Peoples and LanguagesЛуиђија Луке Кавали-Сфорце или ове Марија Алинеија, ми смо имали важнија посла, ратовали. Сада код нас пак преовлађује мишљење да је тај пропуст зацељен јер су дошла нека нова сазнања – превасходно на пољу генетике – али у науци нема „прескакања степеника“, иначе се губе многе појединости из назови превазиђених старих схватања, а које чине основу актуелних. Такође данас због интернета имамо много бољи приступ подацима него раније, па се науком лакше но икада могу бавити и они који нису по образовању научници. То је у начелу добро, али у тој хиперпродукцији података и научника подлеже се брзини, па се губе неке основе научног рада, попут фазе акумулације ишчитане грађе, којом се добија на дубини, аналитичности и објективности. Стога је Алинеијево дело, припремано и писано деценијама, одличан путоказ за повратак науци у Србији“ (Димитријевић, 2021: 938)

Литература:

Алинеи I-II, 2021:Маријо Алинеји – Настанак Европских језика I-II;Прометеј, Нови Сад / Библиотека града Београда, Београд, 2021.
Diakonov, 1984:I. M. Diakonov – On the Original Home of the Speakers of Indo-European; Soviet Anthropology and Archeology, vol 23 No 2, 1984.
Димитријевић, 2021:Иван Димитријевић – Теорија континуитета Марија Алинеија; Настанак европских језика II, стр. 935-949
Экономос, 1828: Константин Экономос – О ближайшем сродстве славянороссийского языка с эллинским, Tом I-II; Санкт Петербург, 1828.
Митић, 2021: Александар Митић – Срби-Готи-Словени и њихова прапостојбина; Самостално издање, 2021.
Никић, 2006: Момир Никић – Порекло Срба, Словена и Скита; Плејада, Београд, 2006.
Никић, 2021:Момир Никић – Порекло европских народа и језика (осврт на теорију континуитета Марија Алинеија); Настанак европских језика II, стр. 951-981
Perdih, 2018: Anton Perdih – Continuity of European Languages from the Point of View of DNA Genealogy; International Journal of Social Science Studies, Vol 6, No 1, 2018
Robert, 1852:Cyprien Robert – Le monde slave; son passé, son état présent et son avenirI-II;Paris, 1852.
Толева, 2016: Теодора Толева – Утицај Аустроугарске империје на стварање албанске нације 1896-1908; Филип Вишњић/Институт за европске студије, Београд, 2016.
Трубачов, 2005:Олег Трубачов – Етногенеза и култура старих Словена; Пешић и синови, Београд, 2005.
Шаргић/Митић, 2020: Александар Шаргић/Александар Митић – Није било сеобе Срба на Балкан; Самостално издање, 2020.
Ша́фарик, 1847: Па́вел Йо́зеф Ша́фарик – Славянские древности, Том I-II, Mосква, 1847.
Шафарик, 1998:Павле Шафарик – Порекло Словена по Лоренцу Суровјацком; Архив Војводине/Словенски институт, Нови Сад, 1998.