Како треба називати писца дела које је у науци данас познато под именом „О управљању царством“?

Пише: Александар Митић

Информације о књигама Александра Митића и наруџбине на телефон 062/847-37-26, на позив или поруком преко ВИБЕР-а или СМС-а. Књиге се шаљу Постекспрес курирском службом и плаћају се поузећем.

У књизи НИЈЕ БИЛО СЕОБЕ СРБА НА БАЛКАН, дошли смо до закључака да дело које је данас познато под називом „О управљању царством“ (De Administarаndo Imperio), у целини није могао да напише сам ромејски цар Константин VII Порфирогенит, већ да је завршни облик дела, под ауторством непознатих дорађивача његовог можда првобитног незавршеног дела. У низу доказа које смо приложили, утврдили смо да језик дела не припада 10. веку. Најранија варијанта не би могла да буде старија од 13. века, а завршна верзија која је до нас дошла потиче са почетка 17. века. Управо тада је у дело убачена прича о досељавању Срба, а тада је дат и садашњи назив дела, јер нпр. приче о досељавању нема у верзији дела коју је користио Мавро Орбин, а у Орбиновом делу то дело се не зове „О управљању царством“, већ „Савези, права и друштва Римског царства“ (Foedera, ivra, ac societates imperii Romani).

С тим у вези поставља се једно питање, како означити писца овог дела? Докази које смо приложили у књизи, једноставно више не дозвољавају да се писац овог дела назива Константин Порфирогенит. Како смо показали, име Константин Порфирогенит, може остати као име аутора дела „О Церемонијама“ (De Ceremoniis), док за дело које је од почетка 17 века познато под именом „О управљању царством“ мора да се тражи прикладније и поштеније решење, од досадањег. Ми имамо два предлога. Први је, да се писац (или писци) овог дела у будуће у науци назива Псеудо-Порфирогенит, а други да се назива Порфирогенитов настављач. Оба ова назива имају своје утемељење, које ћемо укратко показати на сличним примерима.

Наиме под именом ПСЕУДО, што на грчком означава нешто лажно, нетачно, погрешно, нешто што садржи у себи обману, у модерној науци су данас означена бројна античка и средњовековна дела, непознатих аутора, који су по правилу преправљали, дорађивали и допуњавали дела познатих античких и средњовековних писаца. Ево неколико примера.

Дуго се сматрало да је дело Цезаријеви Дијалози (Caesarii Dialogi) односно Питања и одговори (Quaestiones et responsiones) писао сам Цезарије (330-369). Југословенски византолог Фрањо Баришић, утврдио је да је Цезаријево дело преправио и допунио непознати писац са почетка 5. века, по свој прилици родом из малоазијске провинције Киликије. Датирање завршног дела на почетак 5. века заснива се на чињеници да аутор Дијалога, побијајући савремене јереси, говори само o jepeсима 4. века, као и да извори којима се служио потичу такође из истог века. Претпоставка o Киликији као домовини аутора Дијалога намеће се стога што он означује Дунав као реку крајњег запада, Еуфрат као реку источно a Кападокију као крај северно од свог места становања. (Баришић, 1952: 29-51) Пошто само име аутора није познато, консензус у науци је постигнут тако што се то дело ставља под ауторство Псеудо-Цезарија (Лажног Цезарија).

Слична ситуација је и када се ради о делу под називом Стратегија (Στρατηγικόν). Ослањајући се на податке са очуваних рукописа, неки аутори Стратегикон приписују ромејском цару Маврикију (582-602), други пак извесном Руфусу, трећи неком Урбикију, а постоји и претпоставка ο цару Ираклију (610-641) као аутору дела. Пошто je питање остало нерешено, у новије време Стратегикон се скоро једногласно цитира под именом непознатог аутора, Псеудо-Маврикија. Сагласно својим мишљешима o аутору Стратегикона, већина научника настанак самог дела ставља у време око осамдесетих година 6. века, a мањи број научника у почетак 7. века. Сумирајући и разматрајући досадашња запажања o садржини Стратегикона, мађарски византолог Ђула Моравчик долази до закључка да је дело састављено крајем 6. или почетком 7. века. (Moravcsik I, 1941: 251)

Што се тиче тзв. настављача неког дела, такође имамо пуно примера, па ћемо дати неке од њих. Тако нпр. под именом Теофановог Настављача позната je хроника у 6 књига, која обухвата период 813-961. У наслову стоји да je дело настало по налогу цара Константина VII Порфирогенита, a y заједничком уводу непознати писац каже да je само обрадио материјал који му je цар ставио на расположење да би наставио хронику тамо где je стао Теофан. Међутим, дело има бар три аутора и не припада цело добу владавине Порфирогенита. Прве четири књиге, од којих свака обухвата владу по једног ромејског цара: Лава V, Михаила II, Теофила и Михаила III саставио je непознати редактор из круга Порфирогенитових сарадника. Пету књигу, тзв. Vita Basilii, како се сматра саставио je сам Порфирогенит и она претставља опширан животопис његовог деда Василија I. Шеста књига хронике има два дела: први je обична копија хронике Симеона Логотета и обухвата време до 948, док други део, самостално дело неког савременика, има велику вредност јер описује владавину цара Константина Порфирогенита и део владавине цара Романа II (). Како видимо из приложеног, правилније би било дело приписати Теофановим настављачима, јер се заправо ради о више писаца, тј. настављача Теофанове Хронике, а не о једном.

Такође, наставак има и позната Хроника ромејског посца Јована Скилице. Наиме у неким рукописима хроника се не завршава са 1057. године. него има наставак који обухвата време од 1057 до 1079. године. Раније се сматрало да je Јован Скилица оставио две редакције своје хронике од којих je прва допирала до 1057. a друга до 1079. године. Каснија истраживања довела су до уверења да овај наставак не потиче од Јована Скилице већ од неког непознатог аутора кога je Моравчик назвао Скиличин Настављач (Moravcsik I, 1942: 340). Како сматра Борислав Радојчић, томе се може додати да се из речи самог тог аутора види да je он писао најраније првих година 12 века, што је период када сам Скилица није био више у животу. Пример може бити прича о догађајима након владавине српског краља Бодина, за кога се сматра да је умро пред сам крај 11. или пак почетком 12. века, тј. 1101 године. (Радојчић-ВИИНЈ 3, 1966:185, напомена бр. 40).

За разлику од Теофановог настављача (који по нама, како смо рекли, треба да се наводи као Теофанови настављачи), где се у самом уводу наводи јасан повод да се Теофаново дело свесно настави, код Скиличиног настављача, ми не само да не знамо аутора, већ сам аутор настављајући хронику Јована Скилице, у толикој мери се осећао повезаним са његовим делом па се често пута на Скиличина изглагања позивао као на нешто што je „приказано горе“ (Радојчић-ВИИНЈ 3, 1966: 179, напомена 16). Дакле настављач Скиличиног дела је свесно обмањивао читаоце, представљајући се као сам Скилица. С тим у вези сматрамо да је за Скиличиног настављача прикладнији назив Псеудо-Скилица.

На крају сматрамо да је и за писца дела које је од 17. века познато под називом „О управљању царством“ прикладнији назив Псеудо-Порфирогенит, од рецимо назива Порфирогенитов настављач, мада би и овај други био свакако прикладнији и поштенији од досадашњег. Како нисмо оптимисти да ће у нашој службеној науци, доћи до прихватања оваквог става, јер то подрива „ауторитет“ њиховог „омиљеног“ писца, свесно ћемо у нашим будућим радовима, за писца дотичног дела користити назив Псеудо-Порфирогенит (Лажни Порфирогенит).

О НАШИМ КЊИГАМА ШИРЕ ПРОЧИТАЈТЕ ОВДЕ

Литература:

Баришић, 1952: Фрањо Баришић – Када и где су написани Псеудо-Цезаријеви Дијалози: Зборник радова Византолошког института САН I, Београд, 1952. стр. 29-51
Moravcsik l, 1942: Gyla Moravcsik – Byzantinoturcica l: Die byzantinischen Quellen der Geschichte der Türkvölker; Budapest, 1942.
Радојчић-ВИИНЈ 3, 1966: Византијски извори за историју народа Југославије, Том 3; Византолошки институт, Београд, 1966.