Декомунизација и денацификација бивше Југославије
Пише: Александар Шаргић

У сусрет крају Трећег светског рата, нас Србе треба да занима искључиво наша позиција, односно могућност да изгубимо што мање, а добијемо што више. Нема никакве сумње да 90% Срба и Српкиња подржава Русију и то, не само због сродства наших народа, већ и због чињенице да руска страна заступа неупоредиво праведније позиције од НАТО-а који је прави инспиратор догађаја у Украјини. Међутим, овог пута, Србија не сме остати заточеник емоција, а још мање постати монета за поткусуривање између великих сила.

Да будем потпуно прецизан и отворен, постоји одређена могућност да се западна страна намири преко наших леђа. Русима пола Украјине, а Западу Косово и Метохија у НАТО, уз сламање Републике Српске и додатни притисак на Србију да све то својим потписом овери!!! Мислим да овај ужасан сценарио није превише реалан али није ни немогућ. Управо зато, тренутна позиција власти у Србији је релативно добро избалансирана. Чак и после гласања за Резолуцију којом се формално осуђује руска војна интервенција основа позиција Србије није нарушена. Не уводимо санкције Русији, а формално признајемо територијални интегритет Украјине. Њега формално признаје и Русија у неким својим изјавама иако је свима јасно да Украјина какву смо до јуче познавали више неће постојати. Они су свој суверенитет и територијални интегритет изгубили оног момента кад су одлучили да крену у НАТО, не хајући за чињеницу да се налазе на границама Русије и на територији која представља историјску колевку руског народа. Изгубили су је и терором над руским становништвом Донбаса и других регија истока и југа државе. Управо се ту може повући битна паралела са комуно-нацистичким режимом у Црној Гори, о чему ћу писати у наредним редовима. Управо такву слику послали су Срби из Никшића порукама исписаним на заставама. Срби у Црној Гори су у скоро идентичној ситуацији као Руси у Украјини. Добри су и пожељни само ако се не изјашњавају као Срби.

Паралелизам онога што се дешава на релацији Русија – Украјина са оним што се дешава нама Србима јест нешто о чему власт у Београду не сме да изговори ни реч. Баш због тога, у овом тренутку морају да проговоре интелектуалци, поготову они који припадају хуманистичким наукама: историчари, филолози, политиколози…

Пре свега, Србији су комунистичким пучем, без икакве легалне одлуке државних органа преузете територије које је унела у заједничку државу Срба, Хрвата и Словенаца. Србија је унела територију данашње Северне Македоније, Црне Горе, Барању, као и делове Босне и Херцеговине који су прогласили директно присаједињење Србији, након Првог светског рата. Најочитија ствар је са Северном Македонијом коју су још 1912. године Османске власти вратиле Србији након њене победе и ослобођења у Првом балканском рату. Држава Северна Македонија је продукт Комунистичке партије Југославије, а њене границе никада нису утврђене већ су повучене произвољно од стране појединаца којима се ни име не зна. Не поставља се овде питање националног изјашњавања Македонаца већ питање државног и имовинског права. Тамошњем становништву је било забрањено да се изјашњава српски а великом броју становника који су протерани током Другог светског рата онемогућен је повратак. Највећем броју људи насилно је промењено презиме о чему постоје записи у виду гробова али и службених листова у којима се налазе формулари за промену презимена. Но, као што сам рекао, овде су уопште не поставља питање националног изјашњавања данашњих Македонаца већ имовинско-државних права Србије којој је отете територија и имовина. Не може се комунистичка отимачина територије и имовине легализовати никаквим признањем државе Северне Македоније од стране било ког страног или домаћег фактора. Постоје међународни документи али и домаћи подаци о улагањима и инвестицијама Србије као државе у данашњи скопљански провизоријум и квази-државу. С обзиром на све те околности, Србија мора да тражи адекватну надокнаду за оно што јој је одузето. То не мора нужно бити територија, али могу бити специјална права на манастире, путеве и друга природна и историјска богатства, уз посебна права за све оне који се изјашњавају као Срби.

Да ствар буде гора, Северна Македонија и Црна Гора директно нарушавају територијални интегритет Србије признавањем независности српске покрајине Косово и Метохија. То значи да Србија ничим није обавезана да поштује њихову целовитост и суверенитет Северне Македоније и Црне Горе. Када је у питању Црна Гора, постоји додатни разлог да се ово питање стави на сто „нове Јалте“ јер у Црној Гори, упркос свим притисцима и комуно-нацистичкој сегрегацији, и даље већински живе Срби. То знамо по језичком попису, поготову оном из 2003. где се чак 63% становника изјаснило да говори српским језиком. Касније је, под притисцима, тај број пао на око 43% али је и као такав најбројнији у овој држави. Председник Србије Александар Вучић изјавио је да наша држава данас има велики проблем јер нема излазак на море па одређени бродови који допремају енергенте не могу да нам испоруче робу директно. Ми имамо само Дунав, а одређени бродови у њега не могу да уђу. Србија, према међународним уговорима, има излаз на море и то је данашња црногорска обала. Њу је Србија као правно лице унела у заједничку државу. Србију су велике силе удаљиле из Драча где је њена војска ушла 1912, а касније је заузет став да српски излаз на море буде данашња црногорска обала. На страну сада чињеница да је и део јужног Јадрана до Пељешца требало да припадне Србији у складу са намерама Вудро Вилсона. Овде ипак не баратамо намерама, нити се позивамо на нешто што смо изгубили очајним потезима престолонаследника Александар Карађорђевића. Ми овде постављамо питање већ остварених државних и имовинских права за које је Србија у више ратова платила непојмљиво високу цену у људским животима. У сваком рату гинула је скоро трећина становништва а једно од кључних достигнућа – повратак српског поморја, Србији је отето комунистичким безакоњем.

Као што се сва отета имовина појединаца од стране комуниста враћа и мора вратити, тако се мора вратити или намирити другим средствима отета територија Србије. Што се Црне Горе тиче, она је кршењем војне неутралности и кршењем територијалног интегритета Србије, као и угњетавањем Срба као свог већинског становништва, изгубила право да се позива на суверенитет и територијални интегритет. Срби у Црној Гори треба да прогласе савез локалних самоуправа које су под њиховом контролом, те да у складу са новонасталом ситуацијом прогласе војну неутралност своје самоуправе. У даљем развоју политичке геостратешке ситуације, Србија мора да учини све да ове територије врати себи јер оне су, без икакве сумње, од 530.године нове ере биле део српске државе. Овај континуитет нарушен је за време Османског царства да би га касније обновила династија Петровића која је Црну Гору дефинисала као државу српског народа. Српска држава је током читавог свог постојања носила назив „Српске земље и поморске“. Србија је одувек имала излаз на море, а сада јој је тај излаз потребнији него икада. Не због икаквих романтичарских фантазија или маштарења о великој територији, већ због елементарног опстанка.

Овде посебно морамо подвући цинизам и нељудско понашање смењеног лажног борца за светиње Здравка Кривокапића и његовог доглавника смењеног министра Јакова Милатовића. Они су, иако у оставци, дали све од себе да се, и службено и лично огласе, придружујући се санкцијама уведеним Русији. Црна Гора је, упркос чињеници да је противправно увучена у НАТО без референдума, и упркод противљењу 85% становништва, одмах устала против Русије спроводећи у дело отворена непријатељства против ње. Милатовић је својим селфијима са Борисом Џонсоном и истицањем заставе такозваног Косова на свом Твитер профилу јасно приказао да чак и када се налази у статусу смењеног министра има жељу, намеру и обавезу да нарушава територијални интегритет Србије. Исто је учинио и лажни бранитељ светиња Црногорац Кривокапић сликајући се са Аљбином Куртијем искежено се смејући, пресрећан ваљда што добија подршку Британије за нове подвале српском народу које планира са новом политичком организацијом. А ћути данас и Марко Милачић лидер такозване Праве Црне Горе, велики русофил и борац за светиње, човек који није вадио Русију и Путина из уста.

Е па премудра господо, као што је за вас Пећка патријаршија део независног Косова, за нас су Херцег Нови, Будва, Никшић, Шавник, Беране, Мојковац, Бјело Поље и Пљевља Србија. Стара Херцеговина Светог Саве дедовина и брда Куча, Бјелопавлића и Васојевића која никада монтенегринска Црна Гора нису ни била. И као што су за скопску НАТО квази-државу, такозвану Северну Македонију, Дечани и Грачаница шиптарска држава, тако су за нас Куманово и Скопска Црна Гора Србија. Ми имамо власничке листове за све, па ћемо се лако договорити на суду.

Језичка мапа Црне Горе

Али каква је реална позиција Србије данас? Да ли је Србија кадра да уопште постави оваква питања? Шта су наше реалне позиције?

У односу на друге државе Балкана, Србија данас не заостаје војно. Стање њене војне технике и наоружања је знатно боље него пре 10 година. Међутим, Србија је испреплетана мрежом НАТО канцеларија, што значи и обавештајаца, те је велико питање да ли је реална моћ одлучивања у нашим државним рукама. Чак и да узмемо да овај аспект проблема изгледа онако како бисмо желели, постоји много већи. То је зависност од страних економија, пре свега држава ЕУ. Председник Вучић одабрао је да продужи Динкићеву економију деструкције на начин да је развој државе ставио у руке страних фирми. Чашћавао их је бесплатним земљиштем, огромним субвенцијама, а оне заправо нису донеле нове технологије, већ су дошле да рабе јефтину радну снагу. Наш људски, занатски и научни квалитет се све више исељавао у Немачку и Аустрију те смо данас и на тај начин зависни од ових двеју непријатељских земаља.

Кључни проблем Србије јесте уништена домаћа пољопривреда која је, поред интелекта, највећи развојни потенцијал Србије. Када кажемо пољопривреда, онда мислимо не само на прости узгој стоке или биљака, већ пре свега на прерађивачку производњу. Председник Вучић је изложио Србију неконтролисаном увозу док су домаћи пољопривредници сатрти недостатком сигурности, нападима организованих накупачких картела и превисоким ценама ђубрива и горива. Да би Србија приступила повртаку својих државних и имовинских права, она прво мора бити независна у области исхране и енергената. Ако узмемо у обзир да неке енергенте свакако морамо увозити, храну апсолутно не бисмо морали. Но, поставља се питање о каквој ми независности у области хране и енергената можемо говорити ако нам се управо ових дана у Влади Србије отвара канцеларија Клауса Шваба, главног идеолога и инспиратора Великог Ресета. О каквој независности можемо говорити ако је покраденим референдумом судство предато у руке НВО и моћних појединаца.

Храна и енергенти кључне су теме Великог Ресета. А Велики Ресет је заправо име Трећег светског рата који није почео руском специјалном операцијом у Украјини, већ њоме улази у завршну фазу. И Марија Захарова, представница руске Владе, изјавила је да ово није почетак већ крај рата. Овај рат је почео пуштањем вируса из лабораторије. Ко игра какву улогу у текућем светском рату сазнаваћемо тек касније у историји, баш као што се тек много деценија након Другог светског рата сазнавала права позадина ратних догађаја. У претходном ауторском тексту, ја сам већ напоменуо да се овде улога апсолутно свих страна у сукобу мора довести у сумњу. Но, то није разлог да Србија своје легитимне интересе не стави на сто. Ми не смемо бити жртве јалових интелктуалаца. Једни ће због комфора и политичке коректности прећутати могућности које можда стоје пред нашим народом и државом. Други ће се губити у романтичном погледу на Русију, навијању за њу и чекању да нам Путин чудотворац на тањиру принесе дарове. То се неће десити. Напротив, може нам се поново као и раније у историји догодити да Бугари и Хрвати као доказани непријатељи Русије поново задобију награду за свој прелазак на другу страну а да Србија остане кратких рукава. Сетимо се да су хрватске усташе, након заробљавања на Источном фронту у Другом светском рату, касније од Совјета добијале комунистичке униформе. Преобучене партизанске усташе до скора су имале своје улице по Србији. Једна од њих и у мом родном граду Крушевцу: улица Мирка Месића.

Хрватски председник Зоран Милановић, етнички Србин а политички Хрват, оградио се од НАТО-а и приближио Русији. Хрвати ће и овога пута покушати да седе на две столице иако су увели санкције и послали стотине усташких добровољаца у Украјину. Првог марта 2022. у Мариупољу се вијорила и хрватска застава. Донели су је хрватски добровољци који су дошли у помоћ својој бандеровској нацистичкој браћи у Украјини. Србија мора да учини све да своје огромне жртве које је поднела чувајући леђа Русији од 1990. године до данас наплати онако како доликује. Да наплатимо тако што ће нам бити враћено наше. Заправо, макар нужан део онога што је наше: Косово и Метохија и излаз на море. Русија није у српској историји имала тако позитивну улогу како већи део Срба жели да верује. Ми желимо да верујемо да је дошло време да се ове грешке исправе. Србија је и данас једина земља у Европи, поред Белорусије, која држи леђа Русији. Убијани, разбијани, ломљени и уништавани од стране западних сила, Срби су успоравали продор НАТО-а ка њој. Чак и данас Србија и Срби отворено подржавају Русију. Време је да се исправи макар део неправде која је створена руским пројектом Бугарске егзархије, Велике Бугарске, пројектима македонске и црногорске нације, руском улогом у отцепљењу Црне Горе и сличним немилим историјским догађајима. То ће у великом делу зависити и од смислености, чврстине и храбрости српске интелигенције да на српско питање гледа као на питање које проистиче из права својине, а не из романтичарског погледа на прошлост, садашњост и будућност. Нама нису потребни никакви словенски и квази-југословенски савези. Нама треба јасан договор са Русијом али и другим државама попут Мађарске која је практично прогласила војну неутралност одбијајући да преко њене територије пролази наоружање намењено Украјинцима.

Информације о књигама Александра Шаргића и наруџбине путем мејла: srbskaprodavnica@gmail.com