Из књиге Српски поглед на свет Александра Шаргића
информације и наруџбине путем мејла: srbskaprodavnica@gmail.com

Вид је једна од кључних речи српског погледа на свет. Једнако важна као у ведском систему Индије. ВЕДА значи ЗНАЊЕ. И ВИД у српском језичком систему значи знање – УВИД, што знамо и по старом српском слову ВЈЕДИ = знање (знам). ВИД има широку етимолошку лепезу па зато ову анализу почињемо изводом из Рeчника српскога језика:
ВИД: Пpимaњe светлосних утисака у оку и опажај изазван тим надражајем, виђење; способност, моћ примања светлосних утисака; (из)губити, испустити из вида (не узети, не узимати у обзир некога или нешто, не водити рачуна о нечему, занемарити, заборавити); имати у виду (имати на уму нешто мислити на нешто водити рачуна о нечему); не испуштати из вида мотрити на некога.
ВИД 2 (Мн. ВИДОВИ) 1. лик, облик; уопште облик, форма у којој се нешто јавља, испољава…
ВИДЕТИ – Опажати, примати светлосне утиске, Наћи се – Видети се с неким; уочити нешто запазити; Сазнати – Морам видети шта он намерава; Размислити – Морамо видети шта је најбоље за нас; Побринути се за нешто – Види нешто за ручак…
ВИДАН – онај који се види, значајан – имати видну улогу.
ВИДАР – онај који вида, ЛЕЧИ ране и болести
ВИДАТИ – лечити народним лековима, травама
ВИДЕЛАЦ – онај који има способност да види што други не могу, да доживи указивање божанских бића, да види будућност, визионар (Вујанић 2011: 134).

Вид је, сасвим очигледно, у блиској етимолошкој вези са речима ВОДА И ВОДИТИ. У води се може огледати рефлексија, преламање светлости. Количина светлости која се појављује у води, зависи од угла светлосних зрака у односу на површину воде. Лети у подне више светлости долази скоро вертикално до воде, што је карактерисано највећим интензитетом светла под водом. Насупрот томе, светлост може продирати у воду под врло малим углом (зими) када долази до скоро потпуне рефлексије (одбијања), тако да је количина светлости у води јако мала. Тако нам практично вода служи као огледало годишњих доба и доба дана. Уједно ВОДА је у прастара времена служила за путовање, реке и мора су били једини „ауто-путеви” па је јасно зашто су речи ВОДА и ВОДИТИ у звучно-значењској вези.
„Сутра јесте лијеп Видов данак.
Видјећемо у пољу Косову,
Ко је вјера а ко је невјера“ („Кнежева вечера“).

ВИД се у српском верском систему не може посматрати као божанство потчињено некој вишој сили или као део тројичности Сунца. ВИД, сам по себи, и по свом прешироком значењу, тежи неизрецивости, односно немогућности да се појмовно уоквири. Самим тиме он је епитет врховног Бога Апсолута. „Бог све види”, каже се. Од Бога се ништа не може сакрити. У хришћанским, православним црквама веома често се може наћи мотив свевидећег ока илити „Недремано око”. То је троугао у коме се налази око. Троугао је симбол тројичности као главног божјег принципа који препознајемо у свету, а око које све види и све зна је главни атрибут Бога. Догматски се ово присуство свевидећег ока објашњава стихом 120. псалма: „Не дрема и не спава чувар Израиљев” (Јазикова 1995: 43). Међутим, троугао у коме се око налази не спада у домен јеврејског верског система, већ српског и ведског. Злоупотребе овог симбола, кроз масонерију или разна окултна друштва, знатно су каснијег датума и не би их требало мешати са изворним значењем. Исто је и са „свастиком“, кукастим крстом који је прастари соларни симбол а не симбол расизма или нацизма.

слика: Недремано око

Овај симбол, и у православним и у католичким црквама, може се наћи на кључним местима попут ДВЕРИ, КУПОЛА или ПРОЧЕЉА.
Свети Јован Кронштатски пише:
„Чисти срцем… ће Бога видети (Мт.5,8). Бог је свевидеће Око, као умно Сунце које стоји над светом и својим умним очима продире у мисли и срца људи, обасјавајући све створено. Наша душа је око од Ока, вид од Вида и светлост од Светлости. Међутим, по паду у грех на нашем оку (тј. души) су болести, тј. греси. Скини белило и угледаћеш мислено Сунце, бесконачно Око, које је безбројно пута светлије од вештаственог сунца.” (Кронштатски, Мој Живот у Христу, 27. глава)

Нема боље и потпуније дефиниције Бога као Вида од ове коју је свету подарио православни светитељ Свети Јован Кронштатски. Она спаја светлост као природни предуслов живота на Земљи, са Видом као знањем и као моралном и духовном компонентом. Јер се у српском језику каже: „изаћи ће на видело”, чиме се означава да сваки неморал и духовно непочинство не може остати сакривен. Зато се и у косовској епици каже да ће на Видовдан све изаћи на видело и да ће се видети ко је вера а ко невера.

У овој дефиницији можемо видети и кључну разлику између тројства ВИД-СВАРОГ-ТРИГЛАВ у односу на тројство ПЕРУН-ЈАРИЛО-СВАРОЖИЋ (БОЖИЋ). Тројство ВИД-СВАРОГ-ТРИГЛАВ јесу имена, својства, епитети, особине ВРХОВНОГ БОГА старих Срба док су ПЕРУН, ЈАРИЛО и СВАРОЖИЋ (БОЖИЋ) вештаствено (створено) Сунце, то јест, представљају врховну божанску твар – СВЕТЛОСТ И СВЕТАШТВО, јединство сунчеве светлости и обоженог духа светог претка.

Свети Јован Кронштатски описује Бога као умно и духовно Сунце што је једна од најуспелијих дефиниција појма Бога који заправо не може бити описан и обухваћен речима. Кронштатски даје врло једноставну, свима схватљиву дефиницију разлике између вештаственог (материјалног, тварног) и Божјег бића:

„Својство вештаства јесте промењивост. Са разумним, пак, духом Господ слично не чини и неће да чини. Јер, својство духа јесте непромењивост. Дело разумног, створеног духа јесте усавршавање у добру. Победа духа над вештаством јесте њено мењање у хиљаде видова. Приметите, на пример, како дух мења вештаство у биљном царству, тј. како су до бесконачности разноврсни облици биљака из једне земље, наиме из једне светлости сунца, једног ваздуха, једне воде и једне земље. И тела животиња су врло разнолика. Дакле, својство вештаства јесте промењивост. Слава једином вечно непромењивом Богу, свесилном Творцу. Кад би вештаство било непромењиво, Бог не био свесилан“ (Кронштатски 11. глава).

Сунчево дејство је такође променљиво те стога Сунце не може бити Бог, иако је по дејству и сили најсличније Богу. Тако Перун и Јарило и Божић представљају три улоге, три личности Сунца у фазама његове „старости“: од бебе Сунца које се рађа на Божић, преко пунолетног младића, до човека у зениту који ће ускоро кренути путем опадања и старости.
Наспрам њих ВИД је категорија апсолутности, категорија БОЖАНСКОГ ДУХА И ЗНАЊА, категорија СВЕУВИДА, што опет можемо сликовито приказати дефиницијама Светог Јована Кронштатског:

„А какав је Господ с обзиром на виђење? Он је сав виђење, сав светлост, сав знање. Он свагда испуњава небо и земљу и на сваком месту све види. На сваком месту очи Господње гледају и зле и добре (Прич.15,3). Вера срца у духовни свет, нарочито у духовно свепросвећујуће и свеоживљујуће Сунце, радује и оживљује душу која има непорочну савест. Вера треба да досеже до виђења срца, тј. душа треба да се уздигне изнад чулности, изнад своје телесне, мрачне природе и да (кроз чисто виђење срца) продре у духовни свет. Њој ће ту бити добро: ту је њен прави живот, њено успокојење и радост. [Ја говорим] из искуства…
…Незаслужено са наше стране, Господ нам је по доброти својој дао да видимо сунце и светлост сунчеву и да се њима наслађујемо. Он ће дати да се наслађујемо и Његовом неприступном Светлошћу. Нека ти залог реченога буде сунчева светлост, а нарочито тиха Светлост свете славе Оца небескога, тј. Његов Син јединородни (који нам је дат) и Дух Љубави (који се налази у срцима нашим)“ (Кронштатски 10. глава).

Без икакве дилеме, можемо рећи да су ВИД и УВИД као надрационално знање, „знање срца“ како би рекао Кронштатски или интуитивно знање како би рекао Анри Бергсон, присутни у српском погледу на свет, у погледу на свет старих Срба. Бергсон је говорио о интуицији која повезује инстинкт и интелект и можда бисмо у његовим дефинцијама могли тражити кључ за разумевање епског, поетског, митолошког, ведског српског погледа на свет. Такозвано ведско преношење знања, поготово календарског знања, а о чему је опширно писао Драган Јацановић, представља управо ту врсту УВИДА. Оно се стога и саопштава кроз једну ирационалну форму песме а не кроз дефиницију. Индијске веде (песме, химне) су више од хиљаду година биле преношене искључиво усменим путем, као и сво српско народно знање које је упаковано у народну поезију.
Ево једног веома очигледног примера:

„Војевао бели Виде, коледо !
Три године с клети Турци
А четири с црни Угри.
Kаде Виде с војске дође,
Седе Виде да вечера.
Стаде громот, Стаде тропот
Око двора Видојева.
Ал’ говори бели Виде:
„Изиђ’, љубо, те погледај,
„Шта је громот, шта је тропот
„Око двора Видојева.“
Kад изиђе верна љуба,
Kоњи му се копитају,
Радују се господару,
Да је скоро с војске дош’о;
И голуби с крилма бију.
Радују се господару,
Да је скоро с војске дош’о“
(Народна коледарска песма, Вук Караџић).

Ово је више него очигледан пример паковања календарског народног знања у песму. Наиме, победа лета над зимом дешава се седам месеци након Божићних поклада. Ово је коледарска песма која се пева уочи Божића. Очито се ради о класичној митолошкој песми. Мотив рата и ратника је једна од најчешћих метафора којим се описују природни календарски феномени, поготову феномени Сунца. Седам месеци има од Божићних поклада када се, кроз ритуалне масовне феште, улази у пост и зиму, па до дугодневице. То је приказано као збир бројева ТРИ и ЧЕТИРИ: „Војевао бели Виде, коледо! / Три године с клети Турци / А четири с црни Угри“.

Песма је очито доживела каснији синкретистички препев али јесте јасан траг ка старом митолошком и календарском знању Срба. Иако се овде ради о борби лета и зиме, борби Сунца које је поистовећено са култом хероја, у песми имамо и митолошке остатке који сведоче да је Вид врховни Бог. Тај траг налази се у завршном делу песме где су приказани коњи и голуби како се радују. Коњ је најизразитији симбол хтонског, док је голуб симбол соларног. То нам показује да се ВИДУ, као господару, радују и небо и земља. Наравно, ова песма је свој данашњи облик добила после 15. века с обзиром да се помињу ратови са Турцима. Стога се не може очекивати да у њој добијемо прецизне дефиниције функције ВИДА у старој српској вери. Ипак, у њој видимо временске слојеве народног знања које је свејединствено и које не раздваја историјско од календарског, не раздваја патњу изазвану зимом од патње изазване упадом Турака или Угара. Оно је само наизглед непрецизно у односу на схоластичко, школско, енциклопедијско знање образовних установа данашњице. Оно у себи носи много дубље увиде и философију живота што је уједно и главно обележје српског погледа на свет.

Још један појам из хришћанске догматике, важан је за разумевање ВИДА као епитета Бога. То је СОЗЕРЦАЊЕ. Зрцало је огледало и у његовој основи је реч ЗАР – светлост. Созерцање или сазерцање је, по светоотачким учењима, много виши степен знања од рационалног познавања. Свети Јустин Поповић у свом делу Пут богопознања (Гносеологија Светог Исака Сирина) пише:
„У теологији светих отаца созерцање значи молитвено усредсређивање душе на надумним тајнама, којима обилује човекова личност, као и суштина богоздане твари. Према Исаку Сирину, созерцање је осећање божанских тајни, сакривених у стварима и њиховим узроцима… Ко созерцање ума сабира унутра у себи, созерцава Господа унутра у срцу свом. Исак Сирин сматра да људска природа постаје способна за истинско созерцање тек када се практиковањем врлина очисти од страсти” (Поповић 1987).

Исак Сирин, монашки писац 7. века, прави јасне разлике између ТРИ нивоа знања:
„Знање које се бави видљивим и чулним, назива се природно — φυσική —; знање пак које се бави духовним и бестелесним, назива се духовно — πνευματική —, јер осећај прима духом, не чулима; а знање које бива божанском силом, назива се натприродно и оно се не може знати — αγνωστος — и више је од знања ανωτέρα της γνώσεως. И ово созерцање душа добија не од вештаства које је ван ње, као што је то случај у два прва вида знања, него се неочекивано јавља као дар на невештаствен начин, унутра у њој самој, јер по речи Христовој: Царство је небеско унутра у вама (Лк. 17, 21), и немогуће је очекивати да дође у извесном видљивом облику.
Прво знање је последица непрекидног проучавања и марљивог испитивања; друго – доброг живљења и разумне вере, а треће се добија једино вером, јер се њоме уклања знање, дела престају и употреба чула постаје излишна” (Поповић 1987).

слика: ВЕЂАТ, Хорусово око, Стари Египат

Прастаро порекло ВИДА као Божјег епитета запажамо и у египатској религији, наравно у донекле измењеном, али ипак препознатљивом облику. Ради се о Хорусовом ОКУ, односно WEDJAT (ВЕДЈАТ = ВЕЂАТ). Јасно је да реч ВЕДЈАТ има српско порекло, да је повезано са српским речима ВИД, ВЕДА и ВЕЂА (обрва). Ово не треба да чуди јер су се верске идеје и представе, из праисторијског Подунавља, шириле у свим правцима и ка свим континентима. И само име египатског бога Хоруса у вези је са именом ЈАРИЛА и АРИСА, о чему ћемо више говорити у одељку о Ђурђевдану. Око, односно ВЕЂАТ, код Египћана, такође је онтолошки било изнад симболике Сунца. Веровало се да су људске душе из ОКА испале као сузе. А Срби и данас кажу: „Ниси ми из ока испао”, када желе некоме да покажу да им није важан. Говори се о оку Хорусовом, као и оку бога РА, који је врховни египатски бог, али се говори и о ОКУ као посебном божанству. Све ово указује на извор египатског верског система, односно корен веровања о ВИДУ као кључном епитету Бога Апсолута и Творца. А на једном од прастарих египатских артефаката каква је СТЕЛА London, BM EA 851, а која припада средњем династичком периоду, јасно се види да је око изнад цара и чланова царске породице, што значи да симболизира Бога као јединог који је изнад цара (Стефановић 2010: 62).

слика: Веђат, Хорусово око на египатској стели

Наравно, долазило је, у каснијим фазама, у свим верским системима проистеклим из Подунавља, до поистовећивања Вида и Сунца. На пример дошло је до поистовећивања Вида и Световида или пак Вида и Хоруса у Египту. То је нормална појава будући да народне приче, песме и епови, као што смо већ рекли, нису енциклопедијска знања. Она не теже расцепканом свету рационалних дефиниција већ целовитом свејединственом увиду у истину.

Проблем са изучавањем ВИДА и његовим мешањем са Световидом, лежи у чињеници да се једини преостали писани документи тичу Арконе далеко на словенском Северу. Међутим, светилиште Световида у Аркони је прилично позног датума и оно је, сасвим извесно, доживело бројне деградације и еволуције култа. Оно се не може узимати као парадигматично за просуђивање о месту ВИДА у српском погледу на свет. ВИД и Световид су заправо два одвојена појма која имају доста тога заједничког. Када Срби славе Видовдан, они прослављају дан ВИДА, дан врховног Бога, дан када свачија дела излазе на видело. То је практично ДАН СУДА. Дан када се доносе вечне пресуде. Овај дан је, наравно, повезан са дугодневицом, те одатле потиче народно веровање да се тада све види. Ипак, прослава ВИДА на Видовдан у великој мери превазилази оквире слављења природног феномена дугодневице. Видовдан има судбоносне и веома тешке елементе у себи који се никако не уклапају у узак оквир соларне митологије. Срби дакле не прослављају Световида, бога из Арконе, чији култ је настао на основама ВИДА. Срби прослављају врховног Бога, Творца свега видљивог и невидљивог, материјалног и духовног, чији је кључни епитет ВИД.

У нашој етнолошкој литератури, обично нема јасног раздвајања ВИДА и Световида, што ствара проблеме и неразумевање. Стварање култа Световида, на основу божанског епитета ВИДА, врло је слично проблему култа СОФИЈЕ, ПРЕМУДРОСТИ Божје, која се у неким савременим неканонским тумачењима практично јавља као четврто божанско лице у хришћанству. Позната је теолошка расправа, односно критика Св. Јована Шангајског на рачун учења познатог руског теолога Сергеја Булгакова а на тему Премудрости као личности Божје. Овај пример наводимо како бисмо разјаснили разлику између ВИДА (својства, епитета Бога) и Световида (култа месног божанства).
Ево веома сликовитог примера расправе о Премудрости Божјој, о чему говори Св. Јован Шангајски, а на основу кога можемо увидети онтолошку разлику између ВИДА и Световида:

„Премудрост је једно од Божијих својстава. „Бог је једини премудар“ (Рим. 14, 26; 1 Тим. 1, 17). Једино Он даје праву мудрост људима, а земаљска мудрост је демонска мудрост (Јак. 1, 5; 3, 15; 1 Кор. 12, 8). Пошто свако својство Божије, осим личних, припада сваком од Лица Свете Тројице, премудар је Отац, премудар је Син и премудар је Свети Дух. Али у последње време се појавио религиозно-философски правац који хоће да у Софији-Премудрости види нешто друго, а не ипостасног Логоса Божијег. Ствара се читаво једно посебно учење о Премудрости-Софији – пише Св. Јован Шангајски и објашњава да не постоји служба Софији Премудрости Божијој која се поје у Великом Новгороду. ’’Служба Софији има искључиво месни карактер. Чак и у Русији она је позната и пева се само у неколиким храмовима, а у осталим помесним Црквама она је потпуно непозната” (Србуљ 2006).

Исти принцип стварања култа затичемо и код Световида јер он се заснива на претварању божанског епитета (својства) у божанску личност. Ево шта о овој теми примећује Веселин Чајкановић:

„Да је Световид доиста био врховни бог, то се види колико из јасне изјаве Хелмолдове да становници острва Рујана све друге богове, у сравњењу са Световидом, сматрају за полубогове („cuius intuitu ceteros quasi semideos aestimabant“ = ’’првенство међу свим божанствима Словена“, Helmold, 1, 52 = С. Н. Meyer, Fontes historiae religionis Slavicae, 44); да он има „inter omnia Slavorum numina primatum“* (Helmold, II, 108 = C. H. Meyer, 46), и да је „deus deorum“ = ’’бог богова’’ (Helmold, ibid.), толико и из чињенице да су њему приношене људске жртве” (Чајкановић 3 1994: 181–182).

Чајкановић даље наводи да је Световид, према сведочењима Сакса Граматика, ноћни коњаник па самим тиме мора бити и хтонско божанство, што је већ потпуно немогућа конструкција, будући да један народ не може имати неколико богова доњег света. И не само то, ВИД као појам никако не може бити део подземља и мрака. Чајкановић примећује:

„Једну резерву чинимо утолико што је овај врховни бог, у другим словенским крајевима, могао имати друга култна имена и епиклезе (в. и мало доцније). Да је међутим и име Световид (= силни, моћни Вид, в. Нидерле, 1421) старо и свакако прасловенско, може послужити као доказ и то што је Вид име које је имао и наш врховни бог (в. горе, гл. 19), а можда и најстарији грчки хтонични бог, АFιδης = AVIDES” (Исто).
Ово је веома важно место, пре свега због историје језика и анализе шта је из чега настало. Ово је такође доказ да ВИД никако није могао бити хтонско божанство. Наиме, познато је да се из старогрчких облика изгубила такозвана ДИГАМА, односно глас В на почетку великог броја речи. Палеолингвисти се слажу да је грчко ИДОС (εἶδος) заправо дериват речи ВИД, ВЕДА те да је настало губљењем дигаме. Тако би онда облик АИДЕС, који је познат као најстарији облик имена бога АДА, ХАДА, ХАДЕСА, заправо био класична грчка језичка негација ВИДА настала додавањем гласа А на почетку речи (Dixon-Kennedy 1998: 143). АВИДЕС би био антитеза ВИДА, што делује више него логично с обзиром на чињеницу да се Авидес (АДЕС, ХАДЕС) налази у подземном свету мрака. Насупрот Авидеса, Аидеса је свет Вида, односно грчки „Идеса” и „Идеа”. Враћањем дигаме на реч Идеа, добијамо прареч ВИДЕА (ВИДЕЈА), што нам употпуњава слику о ВИДУ као божанском принципу. Наспрам мрака у подземљу, у светлости се налази свет ИДЕЈА (ВИДЕЈА). По Платону, идеја је темељ бића, идеје су праслике, оне су форме преко којих је Творац створио свет. По Платону, врховна идеја је Идеја Добра.

То нас враћа на почетак приче о значењима речи ВИД, ВИДЕТИ записаним у Речнику српскога језика као и на традицију о ВИДУ и Световиду. Идеја Видовдана у косовској епици јесте идеја врхунског морала, идеја апсолутне врлине и добра. Тако је и настао појам „видовданска етика“. У песми „Пропаст царства српскога” ми имамо изложену идеју премештања српског царства у небеску раван што, сем хришћанске етике, има везу и са Платоновим светом идеја које функционишу у божанској равни:

„Мили Боже, што ћу и како ћу?
Коме ћу се приволети царству:
Да или ћу царству небескоме?
Да или ћу царству земаљскоме?
Ако ћу се приволети царству,
Приволети царству земаљскоме,
Земаљско је за малено царство,
А небеско увек и довека“ („Пропаст царства српскога“).

О веровању у архетипски свет идеја, знања=увида, до кога се долази помоћу ВИДА, као светог божанског принципа, говори и начин прославе Видовдана код Срба, о чему пише Миле Недељковић у књизи Годишњи обичаји у Срба:

„У банатским ерским селима некад су на Видовдан мајке доводиле своје кћери са ручним радом пред плот, где би ћерке говориле: ’’Видо, Видовдане, шта год очима видим, све да знам радити. У Ресави су после умивања млађе жене и девојке прелазиле преко лица травом видовчицом преко очију, говорећи: Видовчице по Богу сестрице! Што очима ја видела то рукама и створила!” (Недељковић 2015: 147).
Видимо да нема ни остатка веровања у некакву култну божанску личност Световида ратника. Световид је само историјски развој идеје ВИДА и његова антропоморфизација, пре свега код Словена на Северу. Посебно је занимљив један пољопривредни обичај који се задржао и у храму у Аркони. Тамо је био спровођен око дугодневице, у време Световидових свечаности, док је такав обред код Срба на Балкану прослављан на Бадњи дан и Божић:

„Особито је упечатљив био тренутак свечаности у Световидовом храму када се сабере летина. Између осталих обичаја издваја се један који препознајемо и у српским народним обичајима. После низа обреда, доношен је пред кип огромни колач хлеб висине човека премазан медом. Свештеник се повлачио иза колача и питао окупљени народ да ли га види. Ако народ одговори да га помало види, свештеник је изражавао жељу да га догодине уопште не види што је значило да следећа летина буде тако богата а хлеб умешен од ње још већи да у потпуности заклони свештеника” (Недељковић 2015: 146).

Истоветан поступак изводио се код нас о Божићу у многим крајевима. Вук је описао обичај МИЛАЊА у Херцеговини у којем када се окреће чесница, један човек пита другог: „Милам ли се” а кад му упитани одговори: „Милаш мало”, човек каже: „Сад мало а догодине ни мало”, што по Вуковом објашњењу значи да роди жито добро и да тако велика буде чесница да се иза ње нимало не помила (т.ј. не помаља, не види) (Исто).
Видимо из овога да је култ у Аркони доживео промене. Логично је да се наговештај и молитва за летину не врши на дугодневицу, јер је тада већ касно, него у припреми године, када она почиње или пред вегетацију. Култ Световида у Аркони је, по свему судећи, микс главних народних веровања и покушај прављења „државне” религије што је била последња брана пред асимилацијом и освајачким амбицијама, под хришћанством уједињених Германа и бивших, сада већ асимилованих, Срба и Словена тог поднебља. Велики храмови и кипови нису одлика српске народне вере и погледа на свет, нити о томе постоје икакви археолошки трагови. На погрешан пут истраживачи су одведени чињеницом да писани трагови говоре заправо само о два веома касна покушаја прављења „државне” религије од старе вере Срба и Словена. Поред храма у Аркони, други погрешан траг је покушај кнеза Владимира (958–1015) да реформише стару веру и од ње направи државни пројекат. Тада је и дошло до грађења кипова у Русији, а цео пројекат се завршио неуспехом и преласком Руса на хришћанство. Храм у Аркони и покушаји кнеза Владимира могу се сагледавати само као остаци, ремикси и прераде изворних веровања. У том смислу, они нису без значаја, али се у њима никако не може тражити изворност народних веровања.

Чајкановић увиђа, потпуно основано, да су ТРИГЛАВ И Световид (заправо ВИД) исти Бог:

„Из наших горе добијених резултата даје се закључити, даље, да је божанство са три главе само једна од манифестација Световидових, и да је име Триглав само један од његових епитета, а нипошто не засебно божанство, онако као што, на пример, ни света Тројеручица није засебно женско божанство, него само једна од манифестација Богородичиних. Словенски пантеон у овоме правцу уопште би требало ревидирати и извршити потребне редукције, односно потребна сажимања, спајања, везивања разних имена и епиклеза за само један нумен. Нидерле, на пример, потпуно има право када каже (стр. 148) да су Ругијевит, Поревит, Геровит, све локални називи једног божанства, које је идентично са Световидом. Имамо, дакле, локално диференцирање једног истог божанства, као што је на пример, велико божанство мора код Грка, називано различито: Нереј, Протеј, Форкис, Тритон, Глаукос” (Чајкановић 3 1994: 181–182).

Нажалост, редукција и смањивање хаоса, за које се залажу Чајкановић и Нидерле, до дана данашњег, у српској етнолошкој литератури нису урађени. Наш рад има управо такав циљ. Сматрамо да је први задатак одвојити онтолошки различите категорије које се односе на Бога Апсолута и Творца, у односу на личности (улоге) Сунца у годишњем циклусу, или регионалне култове који настају тако што се својство Бога претвара у личност божанства. О овом проблему, до сада, готово да није било дубљих анализа. У случају ВИДА као Божјег атрибута (својства) и Световида (култа божанске личности) ми смо дали јасне смернице за даља и дубља истраживања и теоријска поткрепљења.

О ВИДУ се, као основ за истраживање изворности веровања, морају узети сачувани народни обичаји Срба, а не писани извори латинских или германских писаца. Такође, мора се раздвојити каснија антропоморфизација која, као што смо већ видели, прати чак и модерно хришћанство. Један од најчешћих начина јесте претварање свих празника годишњег кола у божанско-људске личности. То је потпуно нормално за народну песму али сам обред и обичај дају прецизнију слику онтолошке категорије одређеног празника. Као што смо већ показали, ВИД се у Срба не прославља обраћањем свецу или хероју, већ божанској сили ВИДА.

Сви српски обичаји за дан ВИДА тичу се односа према врховном Богу и божанском принципу ВИДА. У складу са тиме, испред кућа су изношене ствари, девојачка спрема и дарови, плетиво, чак и новац, да се виде. На Видовдан се вршио увид у будућност, прорицање помоћу траве вид, која се још назива видац, видовчица и видова трава (Недељковић 2015: 146–147). Жене је уочи Видовдана беру и мећу под јастук, и шта те вечери сањају, то ће им се десити. Девојке га те вечери, заједно са првим и последњим залогајем хлеба и мало соли, мећу под јастук и заклињу: „Виде, Виде! Тако ти соли и хлеба, земље и неба, кажи ми ко ће ми бити суђен! Нека ми изађе на сан!“ (Чајкановић 4 1994: 55). Чајкановић помиње и ВИДОВА врела, изворе, који и иначе, а посебно на Видовдан, лече очи. О томе Милан Ђ. Милићевић пише:

слика: извод из књиге Милана Ђ. Милићевића о теми Вида

И по самом називу топонима видимо да се говори о ВИДУ, а не о Световиду. ВИД, као божански епитет, јесте светог карактера, али поново наглашавамо да личност Световида представља каснију конструкцију. Др Сретен Петровић израдио је мапу ВИДОВИХ топонима на територији целе бивше Југославије. На основу тога може се јасно утврдити да, на српском простору на Балкану, не постоји конструкција Световид:
„На трећој Мапи (Петр. С., 1997: Мапа бр. III) у Прилогу, налазе се само најрепрезентативнији топоними са основом Вид и Вит, које сам пронашао на јужнословенском простору (изузев Бугарске и Грчке). На Мапи се, осим из посебних разлога, у принципу не налазе топоними типа Витковац, Витањ, Витанци, Витина, Витановац, односно насеља типа: Видићи, Видовићи, Видојевићи, Видосавићи, Видаковићи, Видак, Видковић, Видошић.

Таквих топонима – који нису унесени у Мапу, има преко двестотине. Како је речено, врло је индикативно присуство топонима Св. Вида, мање Св. Вита – на словеначком простору, односно на острвима Јадранског мора (Корчула и Црес, посебно), док је на осталом, превасходно српском етничком простору и нешто ређе у Македонији присутан топоним типа:
Вид, Видово, Витош, Видеж, Витоглав, Видовац, Видно, Видим, Видачица, Видиње. Наводим топониме са основом „вид“ и „вит“, пронађене на мапама са простора Бугарске: Видно, Видилица, Витоша планина, Видим (2 пута), Река Видима, Витановци, Витъ, Черни витъ (2 пута), Виданово, Витевци, Витьовци, Витанска мах. (3 пута), Виденица, Видинъ, Витаново, Витово” (Петровић 1 2000: 192).

Мапа топонима јасно показује да се одређене конструкције, које могу личити на облик Световид, попут ШЕНТВИД могу наћи само на католичком простору у Словенији. Будући да се и облици Свети Вит и Свети Вид могу наћи само на острвима у Далмацији, јасно је да се могу довести у везу са одређеним прерадама хришћанског култа Светог Вита. На простору Србије, Босне, Македоније, Херцеговине таквог облика нема. И обредно-обичајна традиција, и топоними, упућују на закључак да Световид, као божанска личност Сунца, није постојао међу Србима.

Можда је његов култ делимично пренесен са Севера. Можда се у неким деловима српског простора на Балкану независно формирао сличан култ у познијим фазама развоја народне вере. Ипак, нема основа за веровање да је, у изворном српском погледу на свет, постојао било какав облик сагледавања ВИДА, сем као епитета и својства Бога Апсолута и Творца. Стих који смо цитирали а који певају девојке у ритуалу са Видовом травом то такође потврђује: „Виде, Виде! Тако ти соли и хлеба, земље и неба”. ВИДУ припадају и земља и небо, те се он не може сврставати ни у соларно божанство. Он је свеприсутан Божји принцип, те се њему људи и обраћају за просветљење знањем. У хришћанској теологији, ВИД се може упоредити и са Светим духом који надахњује увидима и светим знањем, а у самом Светом писму назива се Духом истине. Када Свети дух силази на апостоле, они бивају надахнути божанским знањем и почињу да говоре језике које до тада нису знали. Они практично бивају надахнути видом, увидом, а не рационалним знањем – да би започели ПРО-ПО-ВЕД. ВЕДАТИ, по-ведати, при-по-ведати, про-по-ведати, речи су које јасно говоре о врсти знања која се преноси. У српским обичајима и обредима, које смо у раду навели, од ВИДА се тражи управо таква врста знања и увида – да се молиоцу отворе увиди у знања, да буде просветљен ВИДОМ.

Будући да српска народна вера и поглед на свет показују значајне архетипске сличности са хришћанском догматиком, божански епитет ВИД се може упоредити са Светим духом и Премудрошћу божјом из хришћанске догматике. Уколико би се правила потпуна паралела са Светим духом, онда би се ВИД третирао као Личност Бога Апсолута и део српске Врховне Тројице: СВАРОГ, ТРИГЛАВ, ВИД. Подвлачимо да ова Врховна Тројичност, уколико је постојала као некаква врста „догматског” принципа у српском погледу на свет, није исто што и тројичност Сунца које је онтолошки испод Врховног Бога. Бог је Творац, а Сунце је творевина. Тројичност Сунца сачињавају: Божић (Сварожић), Јарило, Перун.
Веселин Чајкановић не прави разлику између ВИДА и Световида, али примећује веома важну чињеницу да се на Видовдан приноси жртва у виду вина и хлеба-колача. Вино је одлика жртве која се приноси врховном Богу (Чајкановић 5 1994: 157–158). Занимљиво је да нема жртвовања животиње на Видован, као што се то чини на празнике тројичног Сунца: Божић, Ђурђевдан, Св. Илија – Перун. Ово показује разлику у врсти култа. Вино је позната симболика људске крви што упућује на закључак да је оваква жртва настала као замена за људске жртве. Иако нема доказа постојања људских жртава код Срба (за разлику од рујанских Словена), може се претпоставити, на основу многих обичаја, да је оваква жртвена пракса постојала. Постојала је код свих старих народа и обично је чињена да би се умилостивио Бог, након тешких народних несрећа, суша и слично. Жртва у вину, која се чини на дан ВИДА, практично представља паралелизам причешћу у хришћанству. О тој тајни је сам Исус Христос у Капернаумској синагоги говорио на следећи начин:

„Ја сам хлеб живи који сиђе са неба; ако ко једе од овога хлеба живјеће вавијек; и хлеб који ћу Ја дати Тијело је Моје, које ћу дати за живот свијета… Заиста, заиста вам кажем: ако не једете Тијела Сина Човјечјега и не пијете Крви Његове, немате живота у себи. Који једе Моје Тијело и пије Моју Крв у Мени пребива и Ја у њему. Као што ме посла живи Отац, и ја живим Оца ради; и који једе Мене, он ће живјети Мене ради… који једе хлеб овај живјеће вавијек“ (Јн. 6, 51, 53, 56-58).

Ове Христове речи су биле толико необичне да чак многи од Његових ученика који су их слушали рекоше: „Ово је тврда бесједа! Ко је може слушати?“ (Јн. 6, 60). И од тада престадоше да иду за њим.
(„Свето причешће“: Web. 15.10.2020).

Цитат Јн. 6, 60, говори заправо о томе колико је обредно-обичајна пракса колача и вина, као замене за људску жртву, била далека Христовим слушаоцима чију су већину чинили Јевреји. То говори о суштинској разлици између јеврејске обредне и верске традиције и погледа на свет, у односу на Христов. Са друге стране, ту се види органска повезаност древног српског верског система и Христове проповеди.
На крају да подвучемо још једном: Видовдан је у српском погледу на свет Дан Суда. Тог дана види се ко је вера а ко невера. Тог дана имамо праслику Вечног Суда, што је још један од доказа шта је ВИД у српском погледу на свет и српској старој народној вери био. ВИД је, без икакве сумње и по том параметру етнолошког и теолошког просуђивања – ВРХОВНИ БОГ. Дан ВИДА, ВИДОВДАН, догађа се на дугодневицу јер се тог дана најдуже види, светлост Сунца обасјава нас најдуже, дан најдуже траје те, према старом веровању, ништа не може остати сакривено. Сва та старинска веровања увезана су у видовданску косовску епику и етику и зато није чудо да чак и службени научници попут Александра Ломе увиђају да постоји ПРАКОСОВО, да постоје прадавна веровања и идеје које сачињавају еп о Косову.