“Србија треба да постане заговорник и заштитник Хрватске, чувар Троједне краљевине и да се супротстави сваком другом решењу које би тако нешто угрозило”.
Ово су речи Роберта Ситона Вотсона које је Александар Карађорђевић спровео у дело! извор: сведочење и предавање сина Роберта Ситон Вотсона, Хјуа Вотсона одржано 1970. у Загребу а на основу дневника његовог оца)
Аутори: Александар Шаргић и Игор Милосављевић
кључни извор текста: сведочење и предавање сина Роберта Ситон Вотсона, Хјуа Вотсона одржано 1970. у Загребу а на основу дневника његовог оца
Књиге Александра Шаргића можете наручити путем мејла: srbskaprodavnica@gmail.com
Информације о овим књигама можете прочитати ОВДЕ
Британци од 1905. преузимају Хабзбуршки план стварања хрватске нације. Тај план разликује се од првобитног хабзбуршког по томе што се Хрватској мора припојити Далмација чиме ће се задати смртни ударац Аустроугарском царству. Далмација је била једини излаз на море за царевину. Са друге стране, Хрватска је и у британском, као и у хабзбуршком плану требало да буде брана развоју и ширењу српске државе и утицаја. Ситон Вотсон 1908. успоствља сарадњу најпре са Стјепаном Радићем, касније прваком Хрватске сељачке странке, али и Младеном Лорковићем, касније министром полиције усташке НДХ и ратним злочинцем. Веома је важно напоменути да је Младен син Ивана Лорковића, вође организације Уједињена хрватска и српска академска омладина.
Иван Лорковић је истакнути члан српско-хрватске коалиције која се успоставља тек након пада Обреновића. До тада, српски краљ Црне Горе Никола Петровић води активну борбу за очување идентитета Срба и Срба католика у Далмацији и Херцеговини, очито имајући на уму могућност припајања делова тих области Црној Гори. Обреновићи се држе подаље од било каквог југословенства схватајући да план отимања Хрватске од бечког двора значи директан рат са Аустро-угарском и Немачком. Пример Лорковића је вероватно најсликовитији доказ да је прича о српско-хрватском савезу била класична шпијунска подвала Лондона. Наиме, оба Лорковићева сина, Младен и Блаж биће осуђени ратни злочинци и усташе. Немогуће би било да из куће једног „Југословена“ Ивана Лорковића потекну два истакнута починитеља геноцида над Србима, да сама идеја српско-хрватске коалиције и југословенства од почетка није била антисрпски пројекат.
У Далмацији, Ситон Вотсон успоставља пријатељство са Франом Супилом и Јосипом Смодлаком. Супило је припадао изворној Старчевићевој србомрзачкој странци права. Упркос тој чињеници за Александра Карађорђевића то ће бити прихватљиви партнери, Југословени који представљају југословенски одбор за уједињење. Карађорђевић неће договарати модел уједињења са својим дедом Николом Петровићем, краљем Црне Горе, већ са следбеницима Анте Старчевића, потоњим усташама, србомрсцима и члановима АВНОЈ-а.
Познато је да је већина радова и ставова Анте Старчевића послужила као идеолошка основа усташког покрета. Супило је отворени србомрзац који Србе сматра препреком за стварање хрватске нације и који је интензивно радио на похрваћењу Срба католика. Јосип Смодлака је једнако припадао Хрватској странци права Анте Старчевића. Био је најближи сарадник Ситон Вотсона и његов извршилац послова, потом члан југословенског одбора који је преговарао на Крфу са Краљевином Србијом. Према његовом плану креирана је касније Краљевина СХС а потом и Југославија и њена подела на бановине. Пред почетак Другог светског рата захтевао је “неовисну Хрватску”, да би се у току рата прикључио комунистима, био члан Авноја и на крају предао британске кључеве Југославије Титу. Године 1910. у Сплиту се Ситон Вотсон упознаје и са Трумбићем кога ће једнако уврстити у тзв. југословенски одбор. Супило, Смодлака и Трумбић постају главни Ситон Вотсонови адути у инжењерингу хрватске нације и стварању масонско-британске преваре зване Југославија.
1913. док је још трајао Други Балкански рат Ситон Витсон се упутио у Србију. Забележио је у свом дневнику да је имао плодоносне разговоре са Пашићем, Протићем и Лазаром Пачуом, као и Слободаном Јовановићем и Јованом Цвијићем. На почетку Првог светског рата Ситон Вотсон је у британском Форин офису а пре него што ће доћи поново у Србију упутства добија лично од Едварда Греја британског министра иностраних послова. У својој двомесечној посети Србији 1914. поред готово свих утицајних српских политичара, разговараће два пута и са регентом Александром Карађорђевићем. У децембру исте године, после тих разговора, српска влада доноси Нишку декларацију у којој прокламује ослобођење и уједињење Срба, Хрвата и Словенаца. Док хрватска “вражја дивизија” у саставу Аустроугарске чини гнусне злочине над српским цивилним становништвом у Мачви и Подрињу, Ситон Вотсон се обраћа Александру Карађорђевићу меморандумом у коме поред осталог каже:
“Србија треба да постане заговорник и заштитник Хрватске, чувар Троједне краљевине и да се супротстави сваком другом решењу које би тако нешто угрозило”.
Ситон Вотсон крај рата дочекаће као највећи британски стручњак за балканско питање. На захтев Форин офиса израдиће један меморандум у којем износи своје идеје у вези настанка заједничке државе Срба, Хрвата и Словенаца. У меморандуму је детаљно образложио зашто се залаже за стварање југословенске заједнице и апострофирао као кључно то што би по његовом мишљењу “цивилизованији Хрвати и Словенци убрзо преузели вођство у политичком и културном животу нове државе од храбрих, али примитивних Срба, а што је у највећем интересу Британије”.
Ситон Вотсон ће са колегом Викамом Стидом бити присутан на мировној конференцији у Паризу иако се њихова имена званично ту не помињу, а били су итекако значајни играчи иза завесе, јер присутни су касније говорили да су данима трчали од америчке преко британске до српске делегације како се већ договорени сценарио случајно не би изјаловио.
У дефинисању односа и креирању краљевине СХС и краљевине Југославије такође су учествовала два Британца и то посредно преко извршиоца послова, католичког екстремисте Словенца Богумила Вошњака и поменутог већ Хрвата неизбежног Јосипа Смодлаке. Реч је о Лајонелу Кертису Британцу који је креирао Устав Јужне Африке и готово исти предао Вошњаку да га примени на Краљевину СХС, а други је опет британски агент Филип Кер наводни уредник Раунд Тејбл часописа, потоњи секретар Лојда Џорџа премијера Британије.
Филип Кер је био тај који је одређивао и наређивао Смодлаки и Вошњаку како уредити Краљевину Југославију, а британски план састојао се у стварању уобличене етничке територије са јасном хрватском хегемонијом што се и десило у реалности. “Симпатични Павле Карађорђевић, човек који је превазишао моја очекивања”, како га је описао у свом дневнику Ситон Вотсон заокружио је заправо 1939. Вотсонов пројекат стварања Велике Хрватске као порекла и извора хрватске државности на шта се Хрвати у свом данашњем Уставу и позивају.
Сви делови Ситон Вотсоновог плана наведеног у меморандуму британској влади 1917. били су нешто више од две деценије касније испуњени. Његов сународник Британац Артур Меј у својој анализи Ситон Вотсоновог лика и дела тврди да је он радио директно за Хрвате и независну Хрватску, а српска историографија се према Ситон Вотсону данас или неодређује јасно или ствара неку болесно – романсирану представу о њему као некоме ко је помагао и Србију и Хрватску, а пре свега стварање Југославије.
Идеје Тита и КПЈ о претварању Југославије у федерацију готово су истоветне идејама Ситон Вотсона и Влатка Мачека о стварању наводних „историјских“ покрајина од Југославије. Мачек је захтевао федерацију од седам јединица коју би чиниле: Стара Србија, Хрватска, Словенија, Босна, Војводина, Црна Гора и Македонија“. Ситон-Вотсон ће после другог светског рата званично у улози професора универзитета у Британији рећи: “Ми смо улазак Краљевине Југославије у рат платили пола милиона фунти”, мислећи на пуч који су 27. марта те године организовали и финансирали Британци. Његов први оперативац за питање Југославије и сарадник Смодлака прикључио се врло брзо комунистичком покрету. Сам Ситон Вотсон у интелектуалним британским круговима и код владе Британије лобирао је и подржао анархисту Јосипа Броза и пројекат стварања федералне комунистичке Југославије у границама које ће озваничити АВНОЈ.
Ситон Вотсон објашњавао је да је небитно што је Југославија декларативно социјалистичка односно комунистичка држава. Битно је, по Вотсону, да је на челу њихов човек, Черчилов човек, Јосип Броз. Важно је да је у Југославији успостваљена хрватска и католичка доминација чиме је она окренута западу, што је и био изворни план Британаца и коначно лични Ситон Вотсонов план. После другог светског рата Немачка је размонтирана и подељена, она више није била опасност за Британце, а Брозова Југославија је заправо по том плану требала да преузме улогу Хабзбуршке монархије и буде брана ширењу утицаја из Москве. Због тога је Ситон Вотсон Јосипа Броза и назвао „последњим хабзбурговцем“.
На ову тему можете погледати емисију Србија Глобал: