Аутори: Александар Шаргић и Игор Милосављевић

Књиге Александра Шаргића можете наручити путем мејла: srbskaprodavnica@gmail.com
Информације о овим књигама можете прочитати ОВДЕ

1814. године, уочи Другог српског устанка, државе које су ратовале против Наполеона основале су организацију названу Света алијанса. Стожери организације биле су Русија, Аустрија и Пруска. Њима се 1815. прикључују и све тадашње европске државе осим Османског царства, Папинске државе и Британије. Основни циљ Свете алијансе је очување монархија и актуелног поретка у Европи, те пре свега борба против либералних идеја. Британија у исто време постаје покровитељ анархиста, социјалиста, комуниста и анархолиберала, односно људи који за циљ имају рушење монархија и атеизацију друштва. Британија пружа уточиште Карлу Марксу који је провео највећи део свог живота, а и сахрањен је у Лондону. Kасније ће се у истој улози наћи и Лењин чија ће адреса бити Тависток 36. То ће бити нова димензија британске политике у следећем периоду, поред оне већ познате, а то је балансирање моћи или снага. Шта то заправо значи? Реч је о вештачком стварању конфликата и тензија ван свог англо-саксонског простора и управљања Европом и светом преко тих конфликата који би по потреби били интензивирани или привремено гашени. Један од таквих пројеката видимо данас у Украјини. Још једна константа британске спољне политике јесте архинепријатељство са Русијом, а царска Русија ће од Ункјар-Искелесијског уговора 1833. заправо постати покровитељ интереса младе српске државе која је другим и трећим Хатишерифом постала Кнежевина.

Лењинова адреса у Лондону, Тависток 36

Британска визија Србије као бране ширења руског утицаја у Европи

Србија постаје интересантна Британији 30-тих година 19. столећа и зато у њу шаље свог агента Дејвида Еркарта, наводног путописца који има задатак да убеди кнеза Милоша Обреновића да Србију, пре свега, економски веже за Британију и тиме је отргне из руске сфере утицаја. Еркарт званично као службеник британског конзулата у Цариграду више пута посећује Србију и разговара са кнезом Милошем, а о томе детаљно извештава своју владу. Од 1837. године Британија отвара и свој конзулат у Србији, те потписује и повољни трговински аранжман, први трговински уговор са Србијом икада.

Од тада ће Еркарт заједно са званичним британским конзулом Хоџисом константно гурати Србију у конфронтацију са Русијом. Наша званична историографија представља нам да се крајем 30-тих година 19. века Милош Обреновић спријатељио са британским конзулом, окренуо Британији и напустио Русију, што је наивно, нетачно и пре свега произвољно и злонамерно тумачење, засновано на крађорђевићевској пропаганди, јер догађаји који ће уследити демантују изнете тврдње и наведено виђење. Наиме, династију Обреновић, најпре Милоша па потом и његовог сина Михаила, отераће са српског престола од турске царевине ангажовани први српски тајкуни и масони Тома Вучић Перишић и Аврам Петронијевић, а на српски престо инсталираће Александра Карађорђевића. Русија једина од великих сила, неће дуго прихватити Александра Карађорђевића за српског кнеза, тражиће да се чак два пута скупштина Србије изјасни о томе, а Милоша Обреновића у егзилу, Русија ће примити уз све државне почасти. Милош ће у Русији боравити око годину дана, пре него што ће се вратити на српски престо 1858. године. Александар Карађорђевић био је заправо само фигура, пијун и инструмент у рукама српске породице Ненадовић чији су најистакнутији чланови били у масонерији(која је продужена рука британске спољне политике), али и тзв. српских “уставобранитеља”, заправо олигарха, једнако масона Вучић Перишића и Петронијевића.

Зашто овде помињемо масонерију и у каквој је то вези са догађањима у Србији?
Циљ британског пројекта окупљања анархиста, анархолиберала, социјалиста и комуниста јесте демонархизација и атеизација држава у Европи и успостављање република. Суштински то је заправо данашњи светски поредак. База окупљања масонерије је град Женева у Швајцарској, епицентар је Универзитет у Женеви. Анархолиберални британски утицај транспонује се баш преко масонских ложа. Србијом у то време влада “дубока држава”, тачније масони тзв. уставобранитељи Тома Вучић Перишић, Аврам Петронијевић и породица Ненадовић повезана са масонеријом још од оснивача породице Алексе, убијеног у сечи кнезова, преко његовог сина проте Матеје Ненадовића који је једнако масон и један од најважнијих људи тадашње српске владе. Занимљиво, Ваљево из кога су управљали Ненадовићи, остаће и до данашњих дана један од центара британске масонерије у Србији.


слика: Споменик у Ваљеву посеченим кнежевима 1804. у облику пирамиде

Британски агент Еркарт задужен за Балкан и пре свега Србију, тесно сарађује са пољским племићем Чарториским, они заједно издају и уређују часопис Портфолио који стално пише о догађањима у Србији. Заједничко, поред наведеног, им је и изразита русофобија. Чарториски је иначе био министар иностраних послова Русије, који је с почетка Првог српског устанка примио српску делегацију која тражи помоћ од Русије. Најважнији човек тадашње српске делегације био је баш Прота Матеја Ненадовић. Чарториски је масон високог степена, који је после устанка у Пољској, емигрирао на запад и постао важан део британског пројекта окупљања анархиста из читавог света и транспоновања анархистичких идеја путем масонских ложа.

Британски агент Еркарт повезује Чарториског са српским првацима, понајвише са српским министром Гарашанином. Као човека за везу са Гарашанином Еркарт поставља Чеха Франтишека Заха, кога Ненезић новинар, публициста и сам масон високог степена, смешта у масонску ложу која је тада деловала у Београду а у којој је секретар Тома Вучић Перишић. 1843. Еркарт и Чарториски преко Заха достављају српском министру Гарашанину меморандум у коме предлажу да се Срби ставе на чело борбе за ослобођење и уједињење свих јужнословрнских народа као и да српска спољна политика направи јасан отклон од Русије и ослони се на, пре свега, Британију, али и Француску. Суштински, овај план подразумева жртвовање Србијe која би требало да искрвари у неравноправном дистопијском рату против великих сила. Гарашанин који се политици учио од мудрог Милоша Обреновића, међутим, сачињава свој план познат као Начертаније у коме нема помена јужнославизма, а према мишљењу Екмечића плански изоставља и Хрвате са којима се у изворном плану Еркарта и Чарториског озбиљно рачунало. Гарашанин је сматрао да та идеја није добра и да се тиме шири католички утицај, те је Хрвате из плана прецртао. У ово време, уз све недостатке и мане, српска политичка и дипломатска сцена још увек је чувала разум и лукавство као једини могући политички начин борбе.

Британска визија Србије као бране ширења германског утицаја

1871. долази до уједињења Немачке, а то доводи до промене у британској спољној политици. Наиме, Други немачки рајх постаје најразвијенија индустријска сила света, претећи да постане и доминантан политички фактор. Британски интерес на Балкану и политика према Србији постаје још компликованија. Она садржи контрадикцију у себи самој. С једне стране Србија је потребна Британији као брана ширењу германског фактора и утицаја, а с друге стране Србија је сметња Британији због своје проруске оријентације која је апсолутна константа српског народа и политике. На сцену ступају британски агенти Роберт Виљем Ситон Вотсон, наводни британски историчар и публициста и Хенри Викам Стид, наводни угледни новинар потом и главни и одговорни уредник листа Тајмс.

Поменути британски агенти настављају да раде на Еркарт-Чарториски пројекту уједињења Јужних Словена у оквиру Аустроугарске. Ситон Вотсон пише с почетка 20. века да му је непојмљиво уједињење Срба, Хрвата и Словенаца, ван Аустроугарске монархије осим уколико не дође до радикалних промена на челу Србије и европског рата у коме би Србија била на страни победника. У наредних 15 година десило се и једно и друго што није тек случајно предвидео Ситон Вотсон. Најпре је у Србији 1903. насилно промењена династија, Обреновићи су заувек уклоњени, јер са њима на престолу Србије ни о каквом јужнословенском уједињењу није могло бити речи. Tакође није могло бити помена, јер Обреновићи то не би дозволили, о уласку Србије у некакав фронтални сукоб са Германима: Немачком и Аустријом.

Обреновићи су зато били сметња Британији којима је требала Србија која ће се отворено, фронтално сукобити са Германима по цену сопствене пропасти и нестанка што се готово и десило под влашћу Карађорђевића од 1914. до 1918. када је страдала трећина српског становништва и суштински нестала српска држава. Петар Карађорђевић долази у Србију из Женеве, града у коме је живео од одласка са Цетиња, а Женева је, поновићемо, град који је британска база окупљања масона и анархиста. Нема никаквог објашњења зашто је и како Петар Карађорђевић напустио двор на Цетињу и обрео се у Женеви. Нема такође објашњења шта је он тамо тражио и ко је уопште финансирао његов и боравак његове породице у Женеви, јер је он тада човек у огромним дуговима. Оно што се поуздано зна јесте да је Петар Карађорђевић био је истакнути члан масонерије, те да је био потпуно опчињен анархо-либералним идеологијама, па је чак и преводио дела појединих анархо-либералних мислилаца.

Иза мајског преврата у Србији у сенци су стајали богати и угледни људи Србије, уједно и познати чланови масонерије. Пре свих је то трговац Никола Хаџи Тома, познати српски масон, а са њим једнако масони индустријалци и трговци Ђорђе Вајферт и Јаков Бајлони који су приредили поводом устоличења Петра Карађорђевића за краља Србије народно весеље на улицама Београда. Главни у одбору за дочек Петра Карађорђевића био је опет познати српски масон Михаило Валтровић, а на вечерњој свечаности у Народном позоришту наступало је београдско певачко друштво под управом масона Стевана Мокрањца.

Овде је битно нагласити да у мајском преврату 1903. године у Србији није само промењена династија, већ су заправо на чело државе инсталирани и радикали Николе Пашића који је од почетка заступник социјалистичких и анархистичких идеја са којима се упознао на школовању у Швајцарској. Прва идеологија радикала је тзв. радикални социјализам. Они су и пре званичног оснивања странке извели заправо социјалистичку револуцију у граду Крагујевцу 1876., а догађај је познат у нашој историографији као “Црвено барјаче”.

Слика: Црвено барјаче – Крагујевац 1876. Пера Тодоровић један од оснивача Радикалне партије

Многи историчари и хроничари живота Николе Пашића слажу се у оцени да ће главна црта његове политике до краја живота, поред тога што је био гладан власти и новца, остати анархизам.

Британци преузимају Хабзбуршки план стварања хрватске нације

Британци од 1905. преузимају Хабзбуршки план стварања хрватске нације. Тај план разликује се од првобитног хабзбуршког по томе што се Хрватској мора припојити Далмација чиме ће се задати смртни ударац Аустроугарском царству. Далмација је била једини излаз на море за царевину. Са друге стране, Хрватска је и у британском, као и у хабзбуршком плану требало да буде брана развоју и ширењу српске државе и утицаја. Ситон Вотсон 1908. креће пут Загреба где разговара са Радићем који је, према Хрватском историчару Јосипу Хорвату био вишегодишњи плаћени агент Аустрије, а који све до 1914. па и у току рата Србе назива “Циганима, сметом и србежом на тијелу хрватског народа за које нема места у Великој Хрватској”. Радић се нада да ће, после рата, Хрвати добити своју државну јединицу у оквиру Хабзбуршке монархије, али Британци имају другачији план.

Ситон Вотсон се упознаје и разговараса Лорковићем, будућим министром у НДХ, а сусрео се и загребачким надбискупом Бауером. Следи пут у Далмацију када и започиње његово пријатељство са Франом Супилом и Јосипом Смодлаком. Супило је припадао изворној Старчевићевој србомрзачкој странци права. Упркос тој чињеници за Александра Карађорђевића то ће бити прихватљиви партнери, Југословени који представљају југословенски одбор за уједињење.

Познато је да је већина радова и ставова Анте Старчевића послужила као идеолошка основа усташког покрета. Супило је отворени србомрзац који Србе сматра препреком за стварање хрватске нације и који је интензивно радио на похрваћењу Срба католика. Јосип Смодлака је једнако припадао Хрватској странци права Анте Старчевића коју је како би обмануо и преварио Србе и добио њихове гласове у Далмацији преименовао у Далматинску странку права. Био је најближи сарадник Ситон Вотсона и његов извршилац послова, потом члан југословенског одбора који је преговарао на Крфу са Краљевином Србијом. Према његовом плану креирана је касније Краљевина СХС а потом и Југославија и њена подела на бановине, а пред почетак Другог светског рата захтевао је “неовисну Хрватску”, да би се у току рата прикључио комунистима, био члан Авноја и на крају предао британске кључеве Југославије Титу. Године 1910. у Сплиту се Ситон Вотсон упознаје и са Трумбићем кога ће једнако уврстити у тзв. југословенски одбор. Да закључимо, прворазредни преваранти, србомрзитељи, заговорници Велике и независне Хрватске Супило, Смодлака и Трумбић постају главни Ситон Вотсонови адути у инжењерингу хрватске нације и стварању масонско-британске преваре зване Југославија. Ситон Вотсон представља прото-усташке политичаре Супила, Смодлаку и Трумбића британској јавности и министрима у Лондону као Југословенски одбор који ће потом преговарати на Крфу са представницима Краљевине Србије.

ПОГЛЕДАЈТЕ ЕМИСИЈУ СРБИЈА ГЛОБАЛ СНИМЉЕНУ НА ОВУ ТЕМУ: