Прва српска опсада Цариграда 559. године према изворима Јована Малале и Теофана

Извод из књиге ’’Није било сеобе Срба на Балкан’’ о српским устанцима за слободу од Ромејског царства

У овом додатку књиге, имамо част да вам представимо нове, рекли бисмо, кључне доказе, не само о фалсификовању историје, већ, што је много важније, доказе који потврђују нашу основну тезу. Основна теза наше књиге јесте да је у 6. веку нове ере вођен ослободилачки рат домицилног становништва, Срба, против римско-ромејске окупације. Као што можете видети у нашем раду, ми смо успоставили паралелу са догађајима у 19. веку, када се после вишевековног ропства, Срби ослобађају од отоманске империјалне владавине. Стављајући у просторно-временску раван све вести из шкртих и преправљаних, често и веома субјективно писаних извештаја ромејских хроничара, дошли смо до закључка да се у 6.веку могу констатовати: ДВА УСТАНКА ЗА ОСЛОБОЂЕЊЕ И ТРЕЋА ФАЗА ОСЛОБАЂАЊА ГРАДСКИХ УТВРЂЕЊА. Идентичан сценарио видимо и у 19. веку када Срби изводе први и други устанак и на крају следи трећа фаза ослобађања градова од Турака.

Захваљујући неуморном истраживачу Марку Хуберу доспели смо најпре у контакт са енглеским преводом познатог дела Јована Малале ’’Хронографија’’, сазнали смо да у енглеском преводу из 2019. године не стоји реченица ’’Месеца марта, индикта седмог, провалише Хуни и Склави (Σκλαβοι=Срби) у Тракију.’’, већ реченица: ’’In March, 7th of the Indiction [559 CE], the Huns and Slavs in Thrace staged an uprising.’’. Превод ове реченице даје потпуно други увид и друго мишљење о карактеру сукоба. Овај превод гласи: ’’Месеца марта, индикта седмог, Хуни и Склави (Σκλαβοι=Срби) подигоше устанак у Тракији.’’

То је био повод да пронађемо ’’оригинал’’, односно грчки текст са кога су вршени други преводи: латински, српски, енглески и тако даље. Наравно, на српски није преведено цело дело Малале, већ само кратки одломци који се тичу Срба. Енглески превод из 2019. објављен је на сајту Фондације Ласкаридис. Породица Ласкаридис, по свему судећи, јесте наставаљач лозе Ласкарис о којој смо опширно писали у овој књизи, посебно у одељку о Порфирогениту. Ова породица је заправо на запад, у Рим и друге градове данашње Италије, донела манускрипте из Цариграда. Практично комплетна данашња историја, а пре свега период ренесансе и ’’откривање античке Грчке’’, последица је чињенице да је породица Ласкарис продуковала различите списе и штампала их на Западу, често за потребе породице Медичи и папске потребе генерално.
Међутим, битно је сада нагласити да је за српски превод приликом приређивања зборника, а овај зборник је и факултетски уџбеник, коришћен грчки манускрипт који је издат у Бону 1831. године. То ћемо одмах и документовати снимком из уџбеника:

слика: извор: ВИИНЈ 1955: Јован Малала

Онда смо пронашли управо тај манускрипт како бисмо видели шта заправо пише у документу који је превођен за потребе нашег образовања. Оно што смо утврдили оставило нас је у шоку, иако смо дубоко свесни свих мотива за фалсификовање српске историје. Ова врста људског и научног непоштења превазилази све границе и, наравно, отвара питање потребе да се комплетно сви превођени извори преиспитају. Ми смо ове потребе били свесни и пре писања књиге ’’Није било сеобе Срба на Балкан’’. Међутим, тај посао није за 2 истраживача или историчара већ за институте и факултете који су за тај посао плаћени. Но, вратимо се изворном грчком тексту како бисмо објаснили с каквим фалсификатом имамо посла:

На овој слици јасно се види да је употребљен термин ’’епанестисан’’ који буквално значи: ’’они који су подигли устанак’’. Тачан превод грчког текста гласи управо онако како је написано у новом енглеском преводу из 2019. године: ’’Месеца марта, индикта седмог, Хуни и Склави (Σκλαβοι=Срби) подигоше устанак у Тракији.’’

слика: Малала (Диндорф, Бон) 1831: 490

Ово је крунски доказ наше тезе да су Срби заправо подигли устанак за слободу од ромејског угњетавања и ропства. У тој борби имали су помоћ Хуна, а ми смо у овој књизи већ писали о томе да постоји незанемарљив број доказа да би Хуни могли бити сродна етничка мешавина Словенима и Србима.

Ми смо наравно консултовали све неопходне етимолошке речнике, а потражили смо и помоћ дугогодишњег предавача грчког језика Душана Лазаревића, који је десет година живео у Грчкој. Његова независна анализа апсолутно се сложила са анализом из етимолошких речника. Најпре ћемо показати примере из Ката Библон онлајн лексикона (https://lexicon.katabiblon.com/). У њему се може наћи податак да се облик επανεστησαν (ЕПАНЕСТИСАН) у Светом писму налази 11 пута и да значи: Они су се побунили/подигли устанак. И у другим лексиконима може се видети да се ради о сложеници која се суштински састоји од две речи: ΕΠΑΝΑ и ΣΤΑΣΗ. ΕΠΑΝΑ је сложеница и значи ПОНОВО, док ΣΤΑΣΗ (СТАСИ) може имати широк спектар значења јер потиче, као и у српском језику од корена –СТ који означава стајање, становање, устајање и слично. У овом случају, буквални превод би био ПОНОВНО УСТАЈАЊЕ. Ево и тумачења нашег сарадника за област грчког језика Душана Лазаревића:

„Сложеница Επανάσταση (устанак) како смо већ констатовали, састоји се из речи ΕΠΑΝΑ и ΣΤΑΣΗ, што ће рећи, ’’поново’’ и ’’упориште’’, чак и ’’отпор’’. Поновно упориште није ништа друго до још један отпор надмоћном освајачу. Док је освајање κατάκτηση и представља сложеницу речи κατά што значи ’’против’’ и κτηση што значи ’’заузимање’’“. Лазаревић наводи и пример грчког народног устанка за ослобођење од Турака који се зове: Ελληνική Επανάσταση (Елиники ЕПАНАСТАСИ). Лазаревић подвлачи да употребљена реч ’’епанестисан’’ ни у ком случају не може да означава провалу или освајање и додаје: ’’Επανάσταση (ЕПАНАСТАСИ) у новогрчком језику означава побуну, устанак, револуцију. Одатле долази и именица επαναστάτης – устаник и глагол επαναστατώ – бунити се, дизати устанак. Освајање је у новогрчком – κατάκτηση. Освајач – κατακτητής. Глагол је κατακτώ – освојити.

Свакако део кованице ЕПАНЕСТИСАН, ’’СТИ’’, односно ’’СТАСИ’’, односи се на оног који негде стоји, станује, обитава, а није дошао са другог места. Стога је потпуно јасно да је енглески превод (Brady Kiesling, 2019) апсолутно тачан а тамо је употребљена конструкција ’’uprising’’ која значи устанак, односно побуну.“

слика: Енглески превод Јована Малале, 2019. извор:https://topostext.org/work/793

На доњој слици налазе се примери (докази) из Светог писма о значењу речи ЕПАНЕСТИСАН. Извор је лексикон Ката Библон (https://lexicon.katabiblon.com/).

Као што се може видети THEY UPRISE/REBEL значи ОНИ СУ ПОДГИЛИ УСТАНАК/ПОБУНИЛИ СЕ.
Да цела прича о фалсификованим преводима буде трагикомичнија, потрудио се сам приређивач грчког ’’оригинала’’. У самом грчком манускрипту постоји и упоредни латински превод. Већ у њему је, приликом превођења на латински, извршено лажирање изворног значења. Дакле, сам приређивач је дао изворни грчки текст, па је на истој страници извршио нетачно и тенденциозно превођење на латински. Употребио је конструкцију INVASERUNT, што значи НАПАСТИ, ИЗВРШИТИ ИНВАЗИЈУ.

Линија преваре се може хијерархијски пратити. Рачунајући на чињеницу да мали број људи може уопште доћи у посед изворног рукописа, те да још мањи број зна да прочита, а камоли разуме старе грчке текстове, приређивачи зборника за српске студенте следили су латинску доктрину да се догађаји у 6. веку морају приказати као инвазија Срба, уместо као ослободилачки рат за независност. Прилажемо сада латински превод који се, веровали или не, тако лажиран, налази на истој 490. страни манускрипта где и оригинални грчки текст са супротним значењем.

Слика: латински превод, Малала 1831: 490

Сада треба подвући неке веома важне ствари о самом Јовану Малали као директном сведоку догађаја. Зато ћемо цитирати директно наводе службеног зборника за факултетско образовање ’’Византијски извори за историју Југославије’’ (Том 1):
’’Погрчени Сирац Јован Малала (Ιωάννης Μαλάλας,ретор, адвокат) родио се у Антиохији крајем V века. Кад су 540. град заузели Персијанци он се преселио у Цариград, где je и умро после 574, како се обично узима. Првих седамнаест књига своје велике Хронике (Χρονογραφία), у којима излаже догађаје од Адама до 540, саставио je вероватно још у Антиохији, док je последњу написао свакако у Цариграду. Очувани део Хронике завршава се 565.годином, a изгубљени крај односио се по свој прилици на време 565—574 године.’’

Зашто је ово сведочанство од кључног значаја? Па због тога што је Јован Малала очигледно директни сведок догађаја из 559. године, односно живи сведок српског устанка за слободу. Сама чињеница да је Сиријац мења његов угао гледања на догађаје и делимично га, иако је грађанин Ромејског царства, ослобађа пропагандног оквира. Зато он и може да каже истину о догађају, макар у оној мери да не искривљује основу и суштину, а то је да се ради о устанку становништва које ту живи, а не упаду некаквих страних племена из удаљених крајева.

Дакле, Малала живи у Цариграду 559. године и, што је још важније, то сведочанство спада у такозвани ’’очувани’’ део Хронографије а не у део који је касније реконструисан. Нама је важно и то што службена катедра тврди да је Малала, иако доноси премало вести о Србима, један од најзначајнијих историјских извора. Они посебно наглашавају да историјски значај имају последње две књиге Хронографије која има укупно 18 књига. Догађај из 559. године који сведочи о српском устанку, део је управо последње 18. књиге, што значи да службени ауторитети историјске катедре признају научну вредност Малалиног извештаја. Оно што они искривљују јесте превод, што представља злочин према сопственом народу. Малала је једноставно савременик догађаја, а ево шта о томе кажу у већ цитираном зборнику који је и факултетски уџбеник:

’’Посматрано са гледишта културне историје Малалина Хроника претставља не само важан споменик језика него, што je још важније, један непатворен и значајан докуменат времена. Међутим као историски извор од осамнаест књига његове Хронике пажњу заслужују једино две последње књиге у којима аутор говори као савременик.’’ (ВИИНЈ 1, 1955: Малала).
Међутим, аутори зборника ВИИНЈ потпуно лажирају контекст Малалиних вести и тврде да се овде не ради о устанку Срба у Тракији, већ о учешћу Словена у куртигурској провали на територију Ромејског царства:
’’Поред вести o учествовању Словена у кутригурској провали 559, као и неколико података o местима из наше земље, за нас je Хроника важна због свог великог утицаја на средњевековну словенску литературу.’’ (ВИИНЈ 1, 1955: Малала).

Сада ћемо прећи на део текста који смо написали још у претходним издањима књиге ’’Није било сеобе Срба на Балкан’’ тумачећи догађаје на правилан начин:

’’Ово је значајна информација која нам показује да Срби,након напада на Топир, на граници Македоније и Тракије, те након првих планова за напад на Солун, око 550. године, само девет година касније (559.) успевају да дођу до самих зидина Цариграда. Ово је очигледно нова фаза ослободилачких ратова која подразумева да Срби контролишу простор са кога могу да изведу напад на Цариград. Подразумева се да је то простор читавог данашњег бугарског Подунавља, а по свему судећи, реч је и о источном делу праве (Егејске) Македоније који се граничи са Тракијом. Срби опсаду Цариграда нису извели на пречац. То је јасно из саме чињенице да им је требало девет година од великих припрема у околини Ниша, до самог напада на Цариград.

Зато је врло вероватно да су српске снаге стигле до Цариграда из сва три могућа правца. Имајући у виду Прокопијеве вести о логоровању велике српске војске код Ниша 550. године, најлогичније би било веровати да се до 559. године, када почиње опсада Цариграда, војно присуство јаких српских формација померило дубље према Тракији. То значи да би један крак напада ишао главним путем, од Пловдива ка Цариграду. Будући да су још раније освојили Топир на реци Мести (Нестос), може се веровати да је други крак напада ишао из тог правца, дакле запад–исток. Трећи правац је могао ићи низ обале Црног мора, од стране дела војске који се, пре тога, прибрао из Подунавља.
Радило се свакако о синхронизованом нападу из српских удеоних државица, одакле су, по српским обичајима, сви удеони владари давали своје одреде. С друге стране, јасно је да нема више великог ромејског гарнизона у Средецу (Софија). Сва војска повучена је у Цариград, сви расположиви ресурси, укључујући и цивиле, укључени су у одбрану престонице Империје. Да је било икаквог значајнијег војног одреда Ромеја у Тракији и Илирику 559.године, он би се, без икакве дилеме, укључио у ову судбоносну битку и напао Србе са леђа. На основу тога, може се увидети да се државни простор под контролом Срба проширио, те да је читав Балкан 559. године био захваћен устанком.

Теофанова потврда Малалиних извештаја о српској опсади Цариграда 559. године

Теофан je рођен око 760. године у угледној цариградској чиновничкој породици. У овом допуњеном издању користили смо грчки манускрипт како бисмо утврдили да ли је Теофан заправо цитирао Малалин спис. Увидом у изворни текст утврдили смо недвосмислено да је тако, а и сам приређивач манускрипта на маргини пише да се ту заправо ради о цитату Јована Малале, страна 490, дакле манускрипт који смо вам презентовали у претходним редовима.

Очигледно је да Теофан, за разлику од Малале, није сведок већ је историчар који користи податке. Наравно, увек се мора имати у виду и могућност много каснијих преправки преписивача и приређивача рукописа. Овај манускрипт који данас функционише у целокупној научној јавности као ’’оригинал’’ заправо је преиређен 1833. у Лајпцигу. Теофан очигледно описује идентиачн догађај као и Малала. На маргини грчког манускрипта и пише да се ради о цитату Малале са 490. стране.

Слика: Теофан 1833: 233

Није, међутим, јасно одакле Теофан црпи податке које Малала није изнео у свом делу. Да ли је користио неки други историјски извор или је овај део извештаја ствар додатне маште каснијих преписивача? Он нам доноси сведочанство да опсада Цариграда траје јако дуго. Гину виђени ромејски војници и чиновници, о чему пише и Малала али у Теофановом спису дознајемо и друге детаље. Пре тога треба рећи да је и овде лажиран српски превод, мада је овога пута извршена мања измена значења. Уместо ’’подигоше устанак’’ у зборнику ’’Византијски извори за историју народа Југославије’’ пише:

’’Те исте године подигоше се на Тракију Хуни и Склави (Σκλάβοί=Срби) у великим гомилама и заратише против ње и многе убише и заробише.’’ ВИИНЈ 1, 1955: 219

Цитат је само донекле правилније преведен, мада опет недовољно прецизно и јасно. Иста реч ’’епанестисан’’ преведена је потпуно другачије код Малале у односу на Теофана. Ипак, игром речи, и код Теофана је искривљена права слика догађаја. Јер, конструкција ’’подигоше се на Тракију’’ заправо значи исто што и упадоше или нападоше или извршише инвазију на Тракију. Затим, код Теофана пише:

’’Ухватили су стратега Сергија, сина Баха старијег и стратега Едерму, сина славног кубикулара и препозита Калоподија. Нашавши и нека места на Анастасијевим зидовима порушена од земљотреса, варвари уђоше и опљачкаше све до Дрипије, Нимфа и села Хита. И сви су побегли у град са својом имовином. Сазнавши то, цар изабра много људи и посла их на Велики зид. Пошто су се ту сукобили, погибоше многи од Ромеја и дворске гарде. Затим су, по наредби царевој, из града изнети сребрни циборији и свети сребрни олтари; све капије Теодосијевог зида чували су дворска гарда, протиктори, кохорте и цео сенат. Цар, видећи да варвари не одлазе, заповеди да патриције Велизар изађе против њих са целим сенатом.

Велизар скупи сву коњицу: царску, трачку, од светих установа и сваког човека који je имао коња. И наоружавши војску оде у село Хит. Устројио je бојни ред и почео да неке варваре хвата и убија. Наредио je и да се посеку стабла и да се сместе војсци иза леђа. И узвитла се од ветра велика прашина и надви се над варваре. A они, мислећи да je тο велика војска, побегоше и одоше у област св. Стратоника, у Декат. Видевши са осматрачнице да се на цариградским зидинама налази велика стража, одступили су у пределе Цурула, Аркадиопоља и св. Александра Цупаре. Остали су ту улогорени све до светог Ускрса. После ускршњих празника изађе цар и сви из града са њим у Силиврију на градњу Великог зида, тамо где су варвари били продрли. Цар je тамо остао до августа месеца. A варвари су исто тако тумарали ван града до августа. Затим je цар наредио да се саграде двокрилне лађе да би са њима ушли у Дунав и супротставили се варварима, ако нападну, и да се могу борити c њима. Кад су то варвари сазнали, тражили су преко посланства да им се допусти да несметано пређу Дунав. Цар посла Јустина, свога нећака и куропалата, и он их срећно преведе.’’ (ВИИНЈ 1, 1955: 219)

Како видимо, овај војни продор Срба десио се у време владавине Јустинијана I. Велизар, водећи војсковођа Царства, морао је да мобилизује и обичне сељаке како би одбранио Цариград. Након тешких и исцрпљујућих борби, дошло је до преговора и склапања примирја, после чега је цар Јустинијан послао свог сестрића и будућег наследника Јустина да помогне приликом пребацивања једног броја опкољених српских војника на територију под њиховом контролом.

Податак о ангажовању цара да омогући Србима безбедан повратак кући и прелазак Дунава, проистиче из чињенице да је један број српских војника успео да уђе у само језгро Цариграда. Они су, судећи по Теофановом извештају упали у обруч, па је преговорима договорено да се, у склопу склапања примирја, ови војници безбедно превезу својим кућама. Дунав се налази око 600 километара далеко од Цариграда. Бесмислено је помишљати да опкољена царска војска у престоници, која мобилише чак и обичне сељаке, има контролу над удаљеним Дунавом. Зато се овај податак Теофана може тумачити тако да су опкољени српски војници пуштени из обруча, и уз службену царску пратњу, отпраћени северно од линије разграничења у Тракији.

Александар Шаргић и Александар Митић

ИНФОРМАЦИЈЕ О НАРУЧИВАЊУ КЊИГА:

Овај чланак је извод из књиге ’’Није било сеобе Срба на Балкан’’ . Књигu можете наручити путем мејла: srbskaprodavnica@gmail.com. Шаље се Постекспрес курирском службом, плаћају се поузећем. Цена појединачне књиге је 1200 динара. Пошаљите на мејл име, презиме, адресу и контакт телефон за потребе достављача.