ПИШЕ: Александар Шаргић
Књиге Александра Шаргића можете наручити путем мејла: srbskaprodavnica@gmail.com
Информације о овим књигама можете прочитати ОВДЕ

Као и почетком 19. века када је Европа тражила нове основе за сопствени преображај, и данас, почетком двадесет првог, уморној и остарелој Европи је потребан еликсир нове духовне снаге. У свеопштем процесу глобализације, људи постају свесни заједничког порекла працивилизације. Међутим, у масмедијском испирању мозга они не могу да дођу до духовних димензија ове чињенице. Српска јавност, пак, већ десетак година активно преиспитује чињеницу да су неке од најстаријих а по обиму и карактеру и најважнијих працивилизација Европе и света, постојале баш на тлу Србије. Из тих преиспитивања до сада није настало много последица које би српском народу донеле било какву врсту материјалне или нематеријалне користи. Сем књига „Српски поглед на свет“ и „Праисторија Срба“ готово да нема студија које су на аргументован и документован начин доказале значај данашње српске културе, пре свега очуваних народних обичаја и језика, за разумевање и проучавање поменутих працивилизација Лепенског Вира, Старчева и Винче.

Наравно, ове књиге дочекане су на нож од стране безвредне факултетске клике, понекад организоване по принципима мафије, која сем трошења буџетског новца, као своје главне функције, обавља још једну: систематско затирање народног богатства и наслеђа, као и свесно и намерно умањивање значаја српског језика и српских обичаја у процесу новог научног интересовања Европе за сопствени прајезик и пракултуру. Они то чине са великом гордошћу, гледајући сопствени народ и мислећи: „Откуд вама сиротињи и беди право да мислите да имате икакву везу са пракултуром Европе. Ви сте варвари, дивљаци, примитивци“. При томе, наравно, не знајући да реч бар-бар означава оног који живи у друштвеној једнакости, да реч дивљак потиче од речи ДИВ, а да реч примитивац корен има оном што је ПРво и ПРе било чега другог. Они, горди и опијени сопственим незнањем, дрогирани лажном науком језуитских и фанариотских књига, заправо не схватају да носилац пракултуре и прајезика Европе мора бити и варвар и дивљак и примитивац.

Супротно овој наказној групи глупана са дипломом, велики Јакоб Грим, почетком 19. века грозничаво је тражио песме старих европских народа, сведочанства о њиховим примитивним дивљачким обичајима и дивио се њиховој изворности и, како је дубоко веровао, најближој вези са божанским, са ониме што смо као најизворније знање добили од Бога. Као једно од најважнијих знања божанског порекла, Грим је наводио, пре свега, језик. А што се старих европских језика тиче, посебно, можда и најпосебније место у Гримовом поретку ствари заузимао је СРПСКИ ЈЕЗИК. Овај текст приближиће само делиће онога што је Грим писао, мислио и говорио о изворности и древности српског језика и народне епике. Само делиће, и то због чињенице што је трула српска факултетска елита игнорисала значај Гримових ставова о нашој народној књижевности претходних 120 година… Мало јој је било век и две деценије да преведе, сабере и српској и светској јавности да на увид тај златни рам српског погледа на свет. Тај златни рам српске културе јесу Гримове речи, Гримови прикази и увиди.

Млади, још неискварени и Гримовим подстицајима надахнути Вук Караџић писаће Гриму овако:
„Ви сте највећа срећа наших песама, нашег језика, наше литературе“ (Мојашевић 1983: 419). А у писму Копитару, након једне од Гримових рецензија српских народних песама, Караџићу из душе излеће захвалност и благослов Јакобу Гриму јер је из тамнице историјског заборава чуо давнашњи вапај српских предака записан српским епом:

„Нека му Бог плати за све што чини за српску културу“ (Мојашевић 1983: 419).

Како тумачи др Миљан Мојашевић, практично једини приређивач каквог таквог увида у Гримов однос према Србима, српском језику и епици, Вук је овде пре свега имао у виду огроман труд који је Грим уложио у превођење српске граматике. А Грим је уложио ванредан труд да научи суштину и бит српског језика како би преводио непреводиво са дивљег и божанском прапочетку блиског српског језика на „ишлифовани“ (Гримова конструкција) учени немачки који је ту пупчану врпцу исекао.

Али пре наставка приче о српском језику, реч две о раду др Мојашевића. С једне стране, требало би да изразимо захвалност за чињеницу да је оставио какве такве трагове о Гримовом србофилству, пре свега у својој докторској дисертацији под називом „Јакоб Грим и српска народна књижевност“ коју је као посебно издање штампала Српска академија наука 1983. године. Ту су и друге књиге овог универзитетског професора а поменућу „Југословенске теме и српска народна поезија у Котином Моргенблату“. „Моргенблат“, у преводу Јутарњи лист, биле су дневне новине које су се бавиле светском културом, а управо захваљујући Гриму, у њима ће од једног момента своје место заузети и српска култура. Са друге стране, дисертација Мојашевића спада у пет најгорих књига које обрађују тему српске народне књижевности а које сам икада својом руком дотакао. У дисертацији, Мојашевић највећу пажњу посвећује међусобним личним и професионалним односима немачких научника, песника, издавача, у шта се уплићу и односи са Копитаром и Вуком. Чини се у неком тренутку да пред собом имате у најбољем случају споменар, а у најгорем, некакав неуспешни ванвремени таблоид у коме аутор више времена посвећује односу Грима и Шлегела него било ком мотиву српске народне епике или митологије. Преко свега тога, Мојашевић, очигледно решен да задовољи партијски комитет, даје себи за право да исправља Грима, Гетеа, Вука и Штриха ђутуре, говорећи да би уместо појма српска књижевност који су они користили, требало користити појам српско-хрватска:

„… српско-хрватска – ми ћемо се за разлику од Грима, Гетеа, Караџића и Штриха, служити и овим, ширим називом: српскохрватски уместо српски…“ (Мојашевић 1983, 348)

Што је најгоре, Мојашевић се на Грима и друге научнике бреца у истој реченици у којој и износи њихове ставове. Он нам тако даје сугестију да су слепи певачи (Филип Вишњић) код Срба случајност која је добро легла Гриму како би употпунио своја поређења српске епике са Хомеровом. Сваку прилику Мојашевић користи да употреби појmove Југословен, Југословени, српскохрватски, што оставља мучан утисак из два разлога. Први, јер се све време говори о најстаријим облицима српске културе који сежу у време када појам југословенштине а ни хрватства није постојао. Други, јер Мојашевић ипак не пише у време преких комунистичких судова 1945. па да са толиком ревношћу користи поменуте идеолошке уместо етничке конструкције: СРБИН, СРПСКИ.

Ипак, он нам на 348. страници оставља изузетно важно сведочанство говорећи о Фрицу Штриху и његовом делу „Гете и светска књижевност“:

„На тој позадини је Штрих не само истакао како је српска народна поезија допринела стварању појма светска поезија (Wetpoesie), који је старији од појма светска књижевност (Weltliteratur), него и како је појам светска поезија Гете и формулисао најпре у чланку Serbische Gedichte, 1826. Јер, српске песме су највише и учиниле да се код Гетеа учврсти убеђење да постоји једна општа светска поезија, у својим дубинама свима заједничка“.

Штрих промишља о Гетеовим увидима у дубину и основу прапоезије Европе, подвлачећи да их Гете налази у српској поезији. Међутим, Гете ће дубине српске књижевности схватити тек преко Јакоба Грима који му је на то упорно указивао. Гете јесте преводио „Хасанагиницу“ пре појаве Вука Караџића и пре него што се Грим заинтересовао за Србе, али и сам Мојашевић закључује да нема никакве дилеме да је Гете тек преко Грима схватио прави значај проучавања српског наслеђа. Ми констатујемо да се Гете много површније бавио проблемом корена и прапочетка књижевности од Јакоба Грима. То је донекле логично јер је Гете као лиричар био окренут готово искључиво естетском доживљају док је Грим понирао у дубину митова и језика. Етнологију и језик, Грим је сматрао двама правцима филологије. Грим је знао да сва европска народна књижевност потиче од једног прастарог знања божанске, односно религиозне природе јер је и саме речи (језик) сагледавао као божански дар. Гете је српску народну песму стављао у ред са старозаветном „Песмом над песмама“, док ју је Грим гурао у ред са „Илијадом“ и „Одисејом“. На неки чудан начин, поготову код Грима, осећала се чак и предност коју је овај давао српској над грчком књижевношћу. Грим је, у своје време имао мало података о такозваним Индоевропљанима, а још од раније имао је у свести одређена тумачења Добровског о томе да Словени заправо припадају индијској култури. Грим је једноставно био на трагу сазнања да је постојала једна заједничка працивилизација која претходи антици а да Срби и у његово време имају очувану живу везу са њом.

Управо зато, након савремених археолошких и генетских открића, морамо се поново позвати на Грима и покушати да испунимо онај завет захвалности српских поколења о којем му је писао Вук Караџић. Данас, не да нисмо захвални, већ не знамо апсолутно ништа о Гриму и његовом проучавању наше културе. А он то није радио да би нама чинио услугу. Грим је био апсолутно посвећен и поштен научник. Он је још раније засновао основе својих погледа на језик, културу и књижевност па је увидом у српске народне песме добио кључне потврде својих хипотеза. Гримова филолошка наука добила је живу потврду у живој народној језичкој и обичајној баштини Срба и зато је он Вуку одговорио да није потребна никаква посебна захвалност Срба, већ да му могу захвалити Немци јер им је нешто ново предочио. Грим је био свестан да се пракултура Европе, па самим тиме и германска, не може реконструисати без увида у српску, те зато и не чуди што у приказу из 1825. године каже:

„Од времена Хомерових спевова нема заправо у читавој Европи ниједне појаве која би нам као она (српска природна поезија) могла објаснити суштину и настајање епа“ (Мојашевић 1983: 469).

Када говоримо о савременим археолошким открићима и потврдама, повезаћемо их са Гримом. Он је посебно био задивљен мотивом узиђивања људских костију у песми „Зидање Скадра“. Био је свестан да се ради о најстаријим анимистичким веровањима. Био је усхићен чињеницом да је овај праисторијски мотив потпуно жив, ту пред њим, као главни мотив српске народне песме. Гете је, насупрот Гриму, био саблазнут и шокиран. Данас знамо да је сахрањивање под подом куће, односно узиђивање костију у темеље, основна одлика културе Лепенског Вира која ће доживети реминисценцију у Вучедолској култури бронзаног доба. Код Срба ће се разни супститути овог обичаја задржати до данашњег дана, а уз то и бројна веровања и забране које се тичу огњишта, пода и прага куће што су места где су кости предака и узиђиване. Када овоме додамо генетске налазе Лепенског Вира јасно је да се може успоставити континуитет једног прамотива од мезолита до песме о „Зидању Скадра“. У своје време без археолошких сазнања, али вођен непогрешивим инстинктом бриљантног научника, Грим интуитивно увиђа праисторијску дубину српске епике.

Грим, већ од првих превода српских песама које је прикупио Караџић, увиђа да српски епски језик јесте заправо непреводив на савремени немачки. Грим је иначе био следбеник кратилизма, јединог смисленог погледа на језик који се везује за Платоново дело „Кратил“. Овај поглед полази од тезе да су звук и значење у директној вези, те да зато нпр. Л означава оно што је глатко, склиско као што је на пример ЛЕД, док Р означава оно што се руни, руши, таре, троши… Међутим, у српском језику Грим се посебно везује за очуване корене речи који имају универзалну употребу. Он посебно полемише са стихом (конструкцијом) „град градила“ који се не може превести на немачки а да очува ту врсту изворности, да и објекат и предикат буду заправо иста реч у основи. Стога се он враћа на средњевековни немачки језик 10. века тражећи тамо изворе који могу потврдити да је некада и немачки језик чувао ту врсту изворне генијалности. Одбацујући тадашњи превод конструкције „град градила“, eine feste erbauten, он предлаже превод: „burg burgen”. Тада још нема развијене упоредне етимологије која би Гриму додатно дала за право, јер реч burg у основи има реч брег, будући да су све утврде, дворци, то јест стари градови грађени на бреговима. Ову врсту језичке науке утврдиће генијални Константин Икономос 1828. чији Речник потврђује да се старији језички облици, у огромној већини случајева, налазе у српском и руском језику, наспрам спирантизованих млађих облика у санскрту, старогрчком или латинском.

Грим је предлагао Вуку Караџићу да направи реконструкцију српске митологије на основу наших митолошких песама, бројних народних обичаја и прича. Посебно га је заинтересовао наш обичај бадњака који је праисторијског порекла а о чему сам пуно писао и у „Српском погледу на свет“ и у „Праисторији Срба“. Управо из ових разлога, текст бих желео да крунишем предлогом за оснивање Института за проучавање српске митологије, народних обичаја и језика „Јакоб Грим“. Навешћу у прилог потребе за оснивањем Института само један неистражени прамотив српске митологије који, све што нам је до сада кроз службену школску науку саопштено о српској пракултури, оставља на сметлишту историје. Наиме, српски теолог др Радивој Јосић, професор Богослофског факултета у Београду, написао је веома важну и вредну књигу под називом „Месијанска идеја код културних народа пре Христа“. У њој је аргументовано показао да су све кључне теолошке идеје хришћанства постојале пре Христа.

Направићу овде врло кратку дигресију. За разлику од језуитско-фанариотских кругова који покушавају да преузму Српску православну цркву, а који сачињавају готово искључиво необразовани провинцијални екстремисти и душевни болесници, врхунски интелектуалац др Јосић, схватао је још пре 70 година да тражење дубљих корена хришћанства није лоше већ пожељно за само хришћанство. Као човек који се бавио научном одбраном религије, он је схватао да човечанство које треба да буде спашено у тоталитету, не може бити дељено на оне пре и после Христа, и то на начин да сви они који му временски претходе буду проклети. Њихова једина кривица је заправо то што су се родили пре више хиљада година. Језуитско-фанариотско наклапање о некаквом неопаганизму, заправо ниједног секунда на уму нема бригу за веру. Читава њихова тлапња па и бесрамни напади на моје књиге и мене лично, последица су клановске забринутости за губитак новца из разних страних фондова а у крајњој линији и губитка државних радних места. Јер, зашто језуити никада не нападају проучавање римске старе религије већ нам је намећу по школама и медијима? Зашто се грчки фанариоти не забрину због детаљног школског проучавања античких инцестоидних богова или чињеницу да данашња Грчка добрано финансијски вајди од Зевса и Олимпа?

У сваком случају др Јосић нам на страницама од 67. до 71. поменуте књиге, пише о посебној улози царева којима је приписивана месијанска улога, слична Христовој (Јосић 2011: 67–71). А Српска академија наука 1951. године издаје књигу Ненада Ђ. Јанковића под називом „Астрономија у предањима, обичајима и умотворинама српског народа“. У њој на 52. страници пише да у српском народу постоји веровање како је владар Александар Македонски, дошавши у својим освајањима до краја света, сишао у „доњи свет“, у Хад односно тамни вилајет, не би ли тамо извојевао крајњу победу за човечанство. Ово је директна веза са ониме о чему нам говори др Јосић, Христовим силаском у Хад који је наравно онтолошки другачији и квалитативно надраста ове прастаре идеје и веровања. Ипак, остаје чињеница да српски народ има сачувано веровање које Александру Македонском приписује покушај спасења човечанства. Према службеној науци, српски народ не би се могао ни смео сећати Александра јер је он умро 1000 година пре него што су „дивљи и примитивни“ Срби закорачили на Балкан. Уз то, Срби уопште не би смели имати овакву врсту теолошких идеја у свом колективном памћењу јер порекло српске културе се не сме тражити у гвозденом и бронзаном добу које карактерише апотеоза владара и вазношење царева у светлосну димензију обожења. То је оно што се језиком католичке цркве данас назива беатификација илити језиком православља канонизација. Према историјским подацима, апотеоза Александра Великог извршена је након његове смрти а на једном од златних артефаката приказан је као Див Амон, то јест као светац данашњим речником речено.

Да ствар по службену науку буде још гора, предивна српска народна приповетка о Краварић Марку, доноси нам причу о још једном силаску у Хад, у мрачно подземље и борбу са тамошњим силама. Ова епска сага, која док је читате ствара слике живље и лепше од оних из најмодернијих филмова епске фантастике, прича нам заправо о неолитском култу бика, вола, јер Краварић Марко је неко кога заправо одгаја крава, са којом је он у мистичној вези а из чега происходи његова дивовска надљудска снага. Археологија нам је потврдила да у неолиту није било нити једне куће која на централном месту није имала воловске рогове или чак целу главу бика. У приповести је присутан и мотив неолитске велике мајке персонификован у виду бабе која дели тајне мистичне савете. Прича о силаску у свет смрти, враћа нас и на Еп о Гилгамешу који описујући догађаје старе 4700 година доноси прегршт етнолошких мотива сличних српским а, између осталог, и покушај спасавања људског рода од смртности, то јест одлазак јунака у свет мртвих како би тамо пронашао лек за избављење од умирања. Порекло Краварић Марка се, због јасне симболике вола као неолитског дивовског принципа, мора на временској линији сместити много пре Александра Македонског, вероватно и пре Гилгамеша који представља бронзано доба. Записани остаци српске културе чувају континуитет праисторијских веровања од најдубљих слојева па све до антике и Александра Великог. То делује сасвим логично ако као релевантне узмемо оне историјске изворе које Србе називају Трибалима, гвозденодопским племеном Балкана. Јер, Трибали су ратовали и против али и заједно са Александром са којим су дошли до „краја света“, чак до Индије.

Без икакве сумње, Срби се не могу вратити себи без дубоког преиспитивања оних слојева сопствене културе на које им је указао Јакоб Грим. Срби су себе изгубили у ропској школској науци која им је наметнута током 19. и 20. века, када су империјалистичке силе стварале своје колонизаторске научне системе. У тој лажној науци и Европа је изгубила саму себе. Лажући друге на крају је обманула себе.

Смисао и корен речи европских језика сагледаних кроз српски кључ, култура старе Атине и других полиса, Минојска култура, слојеви хананске, хетитске и египатске културе, такође сагледани кроз слојеве српске пракултуре – то треба да буду неки од кључних циљева Института „Јакоб Грим“. Пракултура евроазијског простора и Медитерана у многоме се може сагледати кроз живе обичајне и календарске манифестације какви су календарски обичаји Срба. Уз проучавање, популаризацију и екранизацију сачуваних народних песама, бајки, басни, изрека и скаски, Срби могу помоћи прво себи а онда и Европи да опет пронађе свој идентитет, своје универзално сопство. Од суштинског значаја би било да се сви записи Јакоба Грима о Србима преведу и дају на увид пре свега нашој јавности, а онда и светској. Затим је важно подстаћи рад на свим оним пунктовима српске културе које је обележио Грим.

Институт „Јакоб Грим“ нам је данас потребнији него што је сам Грим био потребан Србима почетком 19. века када су се борили за своју слободу од Турака. С друге стране, наша изворна пракултура потребна је мислећим и слободољубивим људима у Европи онолико колико је била потребна и Гриму. Грим је у њој налазио доказе о јединственом језику и праепу Европе, а данашња Европа кроз њу може разумети да смо некада били једно али на потпуно другачијим основама од оних које прокламује данашњи глобалистички естаблишмент. На овом послу оснивања и организације Института требало је да се у претходних сто година ангажује држава. Данас морамо да констатујемо да од тога није било и неће бити никаквог изгледа. Стога морамо да узмемо ствари у своје руке и да макар на симболичан начин покренемо ствари са мртве тачке.

Литература:

Икономос, Константин. „Опит о ближем сродству језика Славјано-руског са грчким“, књ. 1–2. Санкт Петербург, 1828.
Јанковић, Ненад Ђ. „Астрономија у предањима, обичајима и умотворинама Срба“. Београд: САНУ, 1951.
Јосић, Радивој. „Месијанска идеја код културних народа пре Христа“. Београд: Ars Libri; Задужбина Владете Јеротића, 2011.
Мојашевић, Миљан. „Јакоб Грим и српска народна књижевност: књижевноисторијске и поетолошке основе“. Београд: САНУ, 1983.
Мојашевић, Миљан. „Југословенске теме и српска народна поезија у Котином Morgenblatt-у: (1807-1865). Београд: САНУ, 1986.
Платон. „Кратил“. Према оксфордском издању с грчког превео Динко Штамбак. Загреб: Студентски центар Свеучилишта, 1976.
Шаргић, Александар. „Српски поглед на свет“. Крушевац: Самиздат, 2020.
Шаргић, Александар, Александар Митић. „Праисторија Срба“. Крушевац: Самиздат, 2022.


Александар Шаргић